Kao grom iz vedra neba Srbijom se proširila vest da stiže osam helikoptera, četiri „mi-17“ i četiri borbena „mi-35“, kao i šest baterija raketnog sistema „pancir s1” iz Rusije i Belorusije. Neka onda dušmanin kleti, ako sme, udari na nas.

Srbi su uvek spremni da se mere i porede s nekim. I, kao na kraju onog vica, mi ispadnemo najjači i najpametniji. Ipak, nijedna od gore navedenih pošiljki iz Minska i Moskve nije šarena laža, niti je deo neke bajke, već se konačno dešavaju.

Navikli smo da nas razni političari godinama lažu, pričaju bajke i da se, kao po pravilu, uvek kada zaškripi pozivaju na majku Rusiju i tetku Belorusiju. Ipak, sada je došlo drugo vreme...

Probudile su se, izgleda, majka i tetka iz sibirskog sna i zaista se ispunjava ono što je rečeno. Nakon sramotnih uništavanja tenkova i dugih cevi u Smederevu i srozavanja vojske, došao je period da ponovo, onako po srpski, pitamo - ima li koga jačeg?

Stigli su ruski „migovi”, remontovano je naoružanje, koje smo gledali pre neki dan na Pasuljanskim livadama, srpski vojnik dobio je i nove uniforme. Konačno se Vojska Srbije vraća na pijedestal sa kojeg su je žuti skinuli.

Naravno da ovo nije nikakav poziv na ratove, daleko im lepa kuća, mali smo mi da bismo bilo kome pretili. Naoružavanje vojske je potrebno da bismo imali čime da se branimo i da niko više nikada i ne pomisli da smo šaka pirinča koju može da pozoba svaka vrana.