Stanojevićeva, koja je koordinatorka Sigurnih ženskih kuća u intervjuu za "Alo!", govori o ovoj gorućoj temi, ali i o najaktuelnijem slučaju nasilja nad poznatom pevačicom Natašom Bekvalac. Ona savetuje žene da nasilje prijave odmah, govori o manjkavosti i prednostima naših zakona, ali i otkriva kako se može prepoznati potencijalni nasilnik...

 Prethodnih dana udarna tema u svim medijima bila je pop pevačica Nataša Bekvalac, koju je brutalno pretukao suprug Luka Lazukić. Njih dvoje imaju potpuno različite verzije istog događaja, koji je vaš utisak?

- Naravno da mislim da je ona brutalno pretučena i to nimalo nije sporno. Sve ono što navodi taj njen partner potpuni je apsurd! Sumanuto je da kažete da je neko modar od anticelulut masaže i da je tako zadobio povrede na licu, kao i da je sam sebe povredio. Ja bih volela da vidim ženu koja je samu sebe povredila onoliko koliko je Bekvalčeva povređena. Potpune gluposti priča taj Luka i ja ne znam ko može da mu poveruje.

Raste broj ubijenih u nasilju

Da li porodičnog nasilja u poslednje vreme ima više ili se samo više o tome piše?

- Kada pogledamo broj ubijenih žena, prošle godine u ovo vreme bilo je osam ubijenih žena, što je takođe previše, a sada imamo 20. Ovaj stepen nasilja ne mogu ničim objasniti, ali je činjenica da je neuporedivo zastupljenije nego svih prethodnih godina. To je kada je reč o nasilju sa smrtnim ishodom, drugih oblika nasilja ima otprilike isti broj kao i prethodnih godina.

 

 Da li se svi nasilnici pravdaju slično kao i on?

- Otprilike, ali ne baš tako drastično. Retko koji nasilnik prizna da je nešto učinio, uglavnom vrte iste priče i kažu: “Samo sam je gurnuo”, “Ona se izudarala ili ištipala da bi ispalo da sam je ja povredio” i razne druge nebuloze u koje niko ne veruje, jedino možda ako postoje njihovi istomišljenici, što me, nažalost, o ovoj Srbiji ne bi iznenadilo. Ali, tu su sudovi, tužilaštvo, policija i mora se utvrditi istina.

 Nataša je odmah prijavila nasilje. To ono što vi godinama poručujete svim žrtvama porodičnog nasilja - da reaguju odmah, ali nažalost, malo zlostavljanih žena se odluči na to. Zbog čega?

- Vrlo je dobro što je ona odmah prijavila nasilje i što ona ima tu svest. Ali sa druge strane, ona ima i mogućnosti. Ne možemo upoređivati njene materijalne mogućnosti i one koje se tiču njene popularnosti sa mnogim ženama u Srbiji. Ona je poslala odličnu poruku svim onima koji trpe nasilje da treba da zatraže pomoć, ali ponavljam, moramo znati da to ne mogu sve žene. Prosto, nisu u istoj poziciji kao i ona, nemaju te materijalne mogućnosti, a nemaju ni podršku porodice koja je vrlo važna, a koju Nataša ima. Uglavnom žene ne prijavljuju nasilje jer se plaše nasilnika. On uvek preti ili ubistvom, ili osvetom, ili je ucenjuje. Takođe, tu su i deca - odustaju da prijave nasilnika i zbog dece, ali i sramote. U Srbiji je sramota biti žrtva nasilja.

 

Žene neće da prepoznaju nasilnika 

Može li potencijalni nasilnik uopšte da se prepozna? Kako?

- Može naravno, samo žene neće da ga prepoznaju. To je vrlo bitno, pogotovo kod devojaka tokom zabavljanja. Zbog zaljubljenosti one sve pravdaju, često misle da je neko drugi kriv - okolina, sredina, neko na poslu, a nasilnik se uvek opravda. To su oni ljudi koji ne prihvataju tuđe mišljenje, uvek su samo oni u pravu, sve rešavaju vikom i drekom. Oni su takođe i patološki ljubomorni. Kod nas devojke i dalje misle da je ljubomora odraz ljubavi - ako je ljubomoran, on me voli, a to nije normalno. Mlade žene moraju znati šta može da se desi ako stupe u brak sa nekim ko se još kao momak ponašao kao nasilnik, bio grub i netolerantan - on će biti samo gori.

 Stravična je statistika - od početka godine u porodičnom nasilju ubijeno je 20 žena, na stotine njih je maltretirano i pretučeno, šta država još može uraditi kako bi se to promenilo?

- Statistika je jeziva, ali ne treba da čekamo samo državu, treba da se uključimo svi mi. Mi okolo ćutimo, a znamo za nasilje, žrtve optužujemo, a ne pomažemo. Evo sada svi optužuju Natašu, iako je žrtva, a nasilnik koji je na slobodi priča priče po televizijama. Mi prijavljujemo komšiju koji pušta glasnu muziku, a ne prijavljujemo kada čujemo da neka žena vrišti i zove pomoć, svi se prave da ne čuju, jer neće da se mešaju ili se plaše nasilnika. Ne može se problem porodičnog nasilja rešiti, ima ga u svim zemljama sveta, ali da se smanji to može. Naš zakon je dobar, kao i zaštitne mere kojima policija procenjuje rizik, udaljava nasilnika iz stana i zabranjuje prilazak žrtvi, a ima i mera gde se određuje pritvor odmah.

 Kakva je praksa u drugim zemljama sveta u vezi s ovim problemom, ima li nešto što možemo prepisati?

- Nema, mi smo zaista napredni u tom pogledu, imamo i neke zakone koje ostali nemaju i te dobre mere. Porodični i krivični zakoni su potpuno napisani u korist žrtve. E sada da li je primena tih zakona dobra, to je već druga stvar. Lično mislim da nije i uvek može bolje i efikasnije. To se posebno odnosi na manja mesta gde se ljudi poznaju, gde su u rodbinskim ili komšijskim vezama i gde to prilično teško ide.

 Dešava li vam se da vas žene zaustavljaju na ulici i pričaju o nasilju koje su doživele?
- Da, obraćaju mi se i samo da mi kažu da me podržavaju, da misle da radim divan i human posao. Ima i muškaraca koji me pitaju kako oni mogu da pomognu. Mnogo je onih žena koje dođu da mi samo ispričaju svoje priče da ih ohrabrim da prijave nasilje, dolaze sestre zbog sestri, ćerke zbog majke…

 Kolika je uloga medija i kako i koliko treba da izveštavaju o nasilju kada se radi o poznatim ličnostima?

- Teško je naći sredinu. Sa jedne strane ima mišljenje da kada potencijalni nasilnici nešto pročitaju i vide, dobiju snagu i inspiraciju da urade nešto slično. S druge strane, ako je ovim pisanjem bar jedna žena ohrabrena i ako je odlučila da prijavi nasilje, onda je urađena velika stvar.

Tuča žena po modelu 

Kako se uopšte postaje nasilnik? Da li je to do porodice u kojoj se odrasta ili jednostavno do karaktera?

- Nasilnik uči po modelu. Porodica formira svakog od nas. Ako je taj momak rastao u okruženju u kojem je nasilje postojalo, u kojem je neko njega ili njegovu majku zlostavljao, on prosto misli da je to nešto što je normalno, što se svuda dešava. I kada bude imao svoju porodicu, on primenjuje isti model. To je negde u 65 odsto slučajeva. Isto je sa ženama - ako gleda nasilje, ako gleda kako njena majka to trpi, ona će se po modelu udati za muža koji će da liči na njenog oca. Iako promeni partnera i nađe nekog novog za zajednički život, opet će izabrati partnera nasilnika.