Ljudi odlaze u gradove u potrazi za poslom i srećom. Retki se vrate u selo, osim tokom odmora i praznika.

To je klasična, uobičajena sudbina srpskog sela: iscrpljeno, pusto i ispražnjeno, bez ljudi. U toj sumornoj svakodnevici ipak vrcaju humor i šale; valjda se tako lakše preživi svaka nevolja. Tako je još davnih dana predmet opšte sprdnje bila jedna rođaka koja se, jel`te, preselila u Beograd. Kada je nakon nekoliko meseci života u glavnom gradu posetila rodno selo i kada ju je otac pozvao u baštu da okopaju luk, ona je začuđeno upitala: „Pobogu, tata, zar se luk okopava?“

Čitam i slušam ovih dana o mnogima koji su otišli iz Srbije, a sada, nakon nekoliko godina ili decenija života u inostranstvu, naprasno zaboravljaju srpski jezik. Između takvih i ove naše rođake što je „zaboravila“ da se luk okopava nema konceptualne razlike. Nedavno sam u avionu slušao nadrealnu opservaciju jednog bračnog para (uzgred, razgovor između njih se vodi na engleskom, naravno, iako su oboje iz Srbije) o tome kako je „prava stvar za njih bila što su se pre deset godina izdigli iznad ove zemlje i ovih ljudi i otišli“. Pristojnost mi je nalagala da se ne mešam u njihovu „sreću“. Ali domaće vaspitanje mi nalaže da napišem koji redak o fenomenu koji se može nazvati jednostavno: praziluk. A znamo svi odakle, figurativno rečeno, dotični viri.

Sve one koji se stide svog porekla, zemlje iz koje su došli, jezika koji govore i kulture iz koje potiču, možemo nazvati jednim zajedničkim prezimenom - prazilukovići. Praziluković, po pravilu, smatra da je veoma bitan i značajan. Ima kompleks više vrednosti i pokušava na sve načine da nipodaštava svoje korene i svoj narod. Zapravo, najradije bi ih izbrisao i nikako ne može da preboli činjenicu da nije i ne može biti Britanac, Šveđanin, Emiraćanin ili šta god. Praziluković, opet po pravilu, smatra da je sve u inostranstvu bolje nego u njegovoj rođenoj zemlji.

Pokojni Jumba Ignjatović, profesor sociologije u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, imao je običaj da kaže da „postoje primerci ljudske vrste koji nisu svesni sami sebe“. Olakšavajuća okolnost za prazilukoviće je što, u značajnom broju slučajeva, nisu svesni sami sebe. Oni koji se odriču svog porekla, ma koliko zemlja iz koje dolaze bila nesavršena, pljuju po sebi. Oni, siroti, u svojoj nesvesti misle da će ih ljudi više ceniti ako beže od sebe. Nisu ni svesni koliku grešku prave i koliko su smešni i jadni u očima drugih.

Inače, prethodne nedelje sam bio u poseti Rumuniji sa delegacijom univerziteta na kojem radim. Toliku dozu iskrenog poštovanja za Srbiju i Srbe nisam odavno doživeo. Naši rumunski domaćini potrudili su se da svakom gostu, a bilo nas je iz celog sveta, do tančina objasne suštinu kosovsko-metohijskog problema i da se biranim i vrlo pohvalnim rečima izraze o Srbiji. Bezgranično sam im zahvalan na tome: stičem utisak da nas više cene i poštuju nego što to sami činimo. Kada bi svako od nas učinio napor da objasni svojim kolegama, komšijama i prijateljima u svetu ono što Rumuni objašnjavaju umesto nas samih, verujem da bi i slika o nama počela dodatno da se menja. Učimo od drugih i ne pljujmo po sebi - poštujmo svoju maticu i govorimo najlepše o njoj u inostranstvu. Unutrašnje nesporazume, neslaganja i razmirice rešavajmo u svom dvorištu, jer sve je prolazno, a država i nacija ostaju. Osim za prazilukoviće, naravno. Njima pomoći, jednostavno, nema.