Draško je po profesiji verski analitičar, a u hraniteljske vode ušao je dok se približavao četrdesetim godinama, svestan da je broj muškaraca hranitelja u Srbiji na nivou statističke greške i da su muškarci hranitelji veliki izazov i za naše socijalne službe, jer jednostavno odstupaju od modela na koji su ovi centri navikli. Prema njegovim rečima, i u krugu poznanika i saradnika bilo je onih koji su ga podržavali i onih koji nisu, kao što je uostalom uvek u životu.

- Kada sam se odlučio za hraniteljstvo, bilo mi je sasvim jasno da verovatno nikada neću ulaziti u brak. Najteže je bilo na početku. Zamislite kako izgleda kada se do juče samac koji radi, koji ima svoju karijeru i dosta putuje, jednog jutra probudi i shvati da je dete već ustalo i u šest ujutro kaže: „Gladan sam!“ Priznajem, ja do tada, u to doba, ni jutarnju kafu nisam mogao da popijem, a kamoli da jedem. Ali pretpostavljam da se tako osećaju i ljudi kad dobiju svoje dete, jer njegove potrebe postaju najvažnije. Nema više „ostaću do kada hoću već do kada mogu“, nema više „poješću nešto s nogu kad stignem“, jer se deci ipak mora kuvati i spremati - priseća se naš sagovornik svojih prvih dana u novoj ulozi.

Prvo je u kuću Đenovića pre deset godina stigao trinaestogodišnji Nikola, štićenik doma, a dve godine kasnije i njegov drug Marko. 

HRANITELJ JE TELOHRANITELJ?

Naš sagovornik kaže da se deca nikada nisu stidela da kažu da odrastaju u hraniteljskoj porodici.

- Sećam se jedne situacije sa Nikolom. On se uopšte nije stideo da kaže da je iz doma i da je u hraniteljskoj porodici. Jednom smo sreli njegove školske prijatelje i on me predstavio „Ovo je moj hranitelj“, a deca su uzviknula „Blago tebi, a je l’ tvoj telohranitelj nosi pištolj“. Obojica smo se slatko smejali.

Zajedno s njima stigla je i nova obaveza za Draška - da se podseća školskog gradiva, koje je odavno zaboravio.

- Ja sam društvenjak, a Nikola je voleo prirodne nauke. Pored toga dete je natprosečne inteligencije, odličan učenik. Živeo je kod mene četiri godine. Marko je pak bio Nikolina sušta suprotnost - imao je uslovnu kaznu za maloletnike.

Zahvaljujući nakaradnom sistemu rada u našim domovima, on je izgubio pravo na redovno školovanje, ali pregurali smo sve to, osamostalio se, ovih dana trebalo bi da zaplovi bračnim vodama, a sledećeg meseca da postane i tata, a ja deda - priča Draško i napominje da bez obzira na to što se njegov život preokrenuo za 180 stepeni i uprkos određenom broju problema, nikada se nije pokajao zbog svoje odluke za hraniteljstvo.

A problemi sa kojima se Draško susretao pre tog susreo bili su neverovatni...

- Kada se za hraniteljstvo prijavi muškarac, koji je pri tome samac i čiji motivi nisu ekonomske prirode, onda u Centrima za socijalni rad kreće neka vrsta prebacivanja vrućeg krompira. Biti samohrana hraniteljica je u redu, ali biti muškarac samohrani hranitelj već je izazov za naše socijalne službe. Kako mi je rečeno, bio sam treći samohrani hranitelj sa licencom, ali prvi koji je to i realizovao, odnosno koji je nakon dobijanja licence, dobio dete na staranje. Mada, priznajem da je i tu bilo nepoverenja dela stručnih kadrova koje neretko čine razvedene žene koje nisu uspele da sačuvaju svoje porodice, a s druge strane im je posao da pomognu porodicama s problemima - priča on.

Pomaže obuka

Đenović ističe da mu je mnogo pomogla obuka kroz koju prolaze svi hranitelji.

- Bilo je od pomoći i ponekad pomislim da bi i roditelji trebalo da je prođu bar delimično. S jedne strane, jedno je obuka, a drugo je kada vam nakon višemesečne pripreme dete dođe u kuću. Imao sam divnu saradnju sa ženama, koje su bile voditelji slučaja i starateljke deci o kojima sam brinuo i zaista su uvek bile podrška kako meni kao hranitelju, tako i dečacima - kaže Draško.

 

Promeniti porodični zakonik

- Ovde bih napomenuo i neophodnost promene porodičnog zakona, koji bi omogućio roditeljima da odrede za života ko će se brinuti o njihovoj deci u slučaju da se njima nešto desi. Ne mogu vam opisati strah nekih majki koje su bile bolesne šta će biti s njihovom decom nakon što njih više ne bude bilo jer će o dečjoj sudbini odlučivati neki nepoznati ljudi, a ne roditelji koji znaju ko bi bio najadekvatniji u takvim situacijama, pored koga bi deca bila ne samo fizički, već i psihički zaštićena i zbrinuta... -kaže naš sagovornik.