Radnici kukaju na gazde, a poslodavci na državu!

U Srbiji svaki drugi prekovremeni sat nije plaćen, a radnici u toku jedne sedmice rade više od osam sati prekovremeno, iako zakon to izričito zabranjuje. Utužiti i naplatiti prekovremene sate moguće je u kratkom roku, ali radnici često ne veruju da će poslodavac ispuniti svoje obaveze. U nekim slučajevima to se i desi, ali u mnogim zarade ne budu isplaćene i po nekoliko meseci, a onda je vrlo teško to naplatiti.  

- Poslodavac često isplaćuje samo minimalnu zaradu, na šta nema pravo duže od šest meseci. Mora imati probleme u poslovanju, a da bi nastavio da isplaćuje minimalac, mora da ima saglasnost sindikata. U ovom momentu imamo više od 330.000 poslodavaca koji isplaćuju minimalne zarade, čime se krši zakon. To radnici uglavnom ne koriste plašeći se za svoje radno mesto - objašnjava Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.

S druge strane, kvalitetni radnici, visoke plate zaposlenih i isplaćeni porezi i doprinosi želja su gotovo svakog poslodavca, tvrdi Srđan Drobnjaković, direktor Unije poslodavaca. Veće zarade u ovom slučaju uslovljavaju manji nameti države.

- U novom ciklusu pregovora o minimalnoj ceni zarade pokušavamo da smanjimo poreze i doprinose sa 65 na nekih, što bi Ministarstvo finansija reklo, bezobraznih 45 odsto. To bi umnogome olakšalo položaj poslodavca. Sa tim parama bi mogao da uđe u neka nova davanja, poboljšao bi uslove rada. Naše fabrike su zastarele, između ostalog, jer je 2014. ukinut poreski kredit za investicije. Sa tih 20 odsto, koliko se na kraju godine vraćalo poslodavcu, on je mogao da kupi osnovna sredstva u narednoj godini. To je takođe važno za početnike, jer bi sa tim poreskim kreditom mogli da planiraju sledeću fiskalnu godinu - kaže Drobnjaković.

Vođenje privatnog biznisa nije tako lako kako se možda čini, a naš sagovornik ističe da su poslodavci izloženi konstantnom pritisku, neizvesnosti i strahu od parafiskalnih nameta.

- U Srbiji je registrovano 510 parafiskalnih nameta, što na lokalu, što na republičkom nivou. Ako poslodavac ima bolje uslove, samim tim je i radniku bolje, jer će moći da mu poveća platu, poboljša uslove rada. Kolektivne ugovore promeni u interesu obeju strana. U javnosti su poslodavci prikazani kao loši momci, a u stvarnosti zloupotrebe ima na sve strane. Za vreme krsnih slava ili sa početkom sezonskih poslova, krajem maja i u junu, svi se naprasno razbole - ističe Drobnjaković.

Sindikalci tvrde da za ta bolovanja postoje dva razloga: radnici nisu zainteresovani za rad jer su plate male i postoji realna potreba za tim.

- Lekari koji izdaju ta bolovanja vrlo odgovorno rade svoj posao. Nemaju pravo niti žele da pošalju na posao nekog ko nije u stanju da radi. Mislim da je ta priča bila igra poslodavaca i da napad nije bio usmeren na radnike, već na državu da preuzme isplatu bolovanja radnicima. Sada u prvih mesec-dva to ide na teret firme, a tek posle ide na trošak Fonda. Poenta je bila da se sav trošak prebaci na Fond - kaže Orbović.

Radnici u Srbiji ove godine Praznik rada obeležavaju pod sloganom „Da plate ustanu, a mladi ostanu“. Boljim standardom, većim zaradama i većim međusobnim poštovanjem moguće je zadržati dobar deo mladih u koje su društvo i porodica uložili svoje resurse. Mora se stvoriti ambijent da ostanu i rade u zemlji, a ako se u tome uspe, onda bismo mogli i da slavimo, saglasili su se naši sagovornici.

Pravda (pre)spora

Da bi se pokrenuo sudski postupak, radnici moraju da imenom i prezimenom potpišu da se nad njima sprovodi nepravda. Oštećeni zaposleni se često obraćaju sindikatu, ali kada dođe do toga da treba potpisati podnesak, mnogi zbog straha od gubitka posla žmure pred nepravdom.

- Ti postupci dugo traju, a to je još jedan od razloga što radnici odustaju od suda. Po Zakonu o radu, radni spor bi morao da se završi u roku do šest meseci. Ne znam da li je kod nas neki postupak završen za manje od tri godine. To je retkost. Uglavnom traju od tri, pa do deset godina - ističe Orbović.

Nekima ni minimalac

Nije tajna da pojedini poslodavci isplaćuju minimalne zarade i nakon što radnicima legne novac, od njih traže da im deo para vrate.

- Iako ova praksa nije rasprostranjena u velikoj meri, postoje takvi slučajevi i uglavnom su se dešavali u južnim delovima Srbije. Od radnika traže da im od uplaćenog minimalca vrate od 5.000 do 10.000 dinara u kešu. Smatraju da radnici ne treba da prime ni minimalni iznos, a to je neprihvatljivo - smatra Ljubisav Orbović i dodaje da zaposleni u strahu za radno mesto pristaju na to.