Potom je sve postalo suviše bolno za nju. Velika rana na kičmi. Jedva je hodala. Legla je u neku plitku rupu, okrenula nam leđa i spustila glavu. Nije više čula naše dozivanje. 

Bespomoćno smo pre tri dana zurili u Ružu, nesposobni da shvatimo šta da radimo. Bilo je 8.30 uveče.

- Trči po moj telefon - čujem sebe kako izgovaram. On odlazi. Donosi ga posle nekoliko minuta. Besomučno kopam po imeniku. Tražim, ni sama ne znam koga. U 9 uveče. Ruža je nepomična. Valjda je shvatila da bi to mogao da bude kraj. Nije očekivala ama baš ništa.

Ni od koga. 

- Izvinite i hvala vam što ste se javili. Povređena je. Molim vas, pošaljite nekoga. Bilo koga! Ne znam kako se postupa u ovakvim situacijama! Mislim da će uginuti - izgovarala sam tom dobrom čoveku u telefon.

On mi je govorio da se smirim, da će sve biti dobro i da šalje ekipu. Drugi čovek iz te ekipe rekao mi je da nađem ćebe za Ružu. Spremila sam mekano, crveno, koje miriše na nas. Da zna da smo uz nju.

Onda je stigao kombi. Ruža je uspela sama da ustane. Umotali smo je u ćebe i spustili na mesto predviđeno za nju. Gledala nas je u oči. Nije bilo straha. Samo mnogo ljubavi i poverenja.

U jednom času shvatila sam da samo još pas može da ti uputi ljudski pogled. Onda su se vrata zalupila i vozilo je krenulo u mrak.

Sledećeg jutra zvao je čovek koji je započeo Ružino lečenje. Rekao mi je da je ona dobro, da će uskoro kući...

Čemu sve ovo, pitaće neko.

Pa da shvatimo da je krajnji čas da počnemo da čupamo iz vrtloga ludila u kojem smo ono najvrednije u nama - ljudskost!

Danas je Ruža na ulici, sutra možda mi!