Žena iz Hrvatske, koja je bila žrtva trgovine ljudima, u potresnoj ispovesti je otkrila sav horor koji je proživljavala.

"Moje ime nije važno, ali ako želite možete me zvati Ivana. Ja sam žrtva trgovine ljudima. Žrtva čoveka koji me zlostavljao i terao da radim za njega", započela je svoju priču...

"On i ja bili smo iz istog kraja. Pridobio me nekim lepim rečima i mislila sam da će nam biti lepo u vezi. Nisam očekivala ono što me je dočekalo jednom kad sam došla u njegovu kuću. Odmah je počelo zlostavljanje, maltretiranje. I psihički i fizički. Mlatio me svaki dan. Pretio je da će ubiti mene i moju decu. A jednom mi je čak stavio pištolj na čelo i pretio da će me ubiti... Tad je u meni nešto puklo. Nisam više mogla da izržim i rekla sam mu neka povuče okidač. Neka prekine ovo mučenje. Jednostavno iz straha da ne učini nešto mojoj deci, nisam imala hrabrosti da odem, ali nisam imala ni priliku da pobegnem. Zaključavao me je u kuću, oduzeo mi mobilni i nisam imala prilike ni na koji način da nazovem policiju i da me oslobodi", priseća se Ivana strahote koju je proživela.

Ona kaže da su majka i petnaestogodišnji sin njenog mučitelja stalno pomsatrali i pratili svaki njen korak.

"Čupao mi je nokte kleštima, tukao me bakarnom žicom do krvi, kablovima me tukao, nogama, bacao me po kući, noge mi više uopšte nemaju svoj prirodan oblik. Zube mi je izbio... Najgore je što je par meseci s nama bila i moja ćerka. Imala je samo pet godina. Centar za socijalni rad je redovno dolazio u nadzor pa su tako dolazili i kod njega. Ta gospođa koja je dolazila u nadzor, s kojom smo se sastajali, s njom nisam mogla ni da progovorim o tome šta se događa. Bilo me je strah da me on ne čuje. Ja sam njoj tajno, na papiriću napisala da on hoće da me ubije, to sam joj dala kad smo ostale same. Dobro je bilo što su nam dolazili ti ljudi iz centra. Njima sam barem na neki način mogla dati do znanja šta se događa", objašnjava Ivana.

Ona kaže da je uz njihovu pomoć uspela ćerku da prebaci kod tetke da više ne gleda to šta se njoj događa.

"Pazite, ja sam jednom pokušala da pobegnem sa ćerkom i onda nas je videla njegova mama i probudila ga. Tukao me celu noć dok se nije umorio. Nastavio me mlatiti ujutro. Ćerka je bila jako mlada i u strahu zbog svega što se događalo", seća se Ivana. 

"Ubrzo nakon toga on se setio kako bi mogli da odemo u Beograd i da tamo počne da radi. Došli smo i tada me prisiljavao da prosim po beogradskim neboderima. A kad nisam isprosila 50 evra dnevno, što nikad nisam uspela, onda me tukao. Svaki dan sam dobijala batine, znao je čak da lupa mojom glavom o pod. Jednom me je gušio u kadi i tamo sam izgubila svest. Mislila sam da sam gotova. Mislila sam da ću umreti. Ali uspela sam to da preživim. I jedne noći sam pobegla. Tiho sam se izvukla iz kreveta, otišla sam do kupatila i dok je kiša padala, a on spavao, govorila sam sebi: "Stalno se moliš Bogu da te oslobodi, ali ti moraš napraviti prvi korak". Tako sam ja napravila taj prvi korak. Pobegla sam iz kuće. Došla sam do nekog taksiste i ispričala mu šta mi se dogodilo. Odvezao me u policiju. Policija me saslušala i poslala kod policije za strance, morala sam da idem i u Urgentni centar gde su me tri sata pregledali i snimali moje povrede", svedoči žrtva trgovine ljudima.

Ona kaže da te cele noći nije spavala i da se plašila da izađe iz stanice uverena da je mučitelj traži po ulicama Beograda.

"Znala sam da je imao jedan auto, neki stari stojadin. Nakon policije sam otišla u jednu zgradu, jedan haustor i pitala se... O Bože kako ću ja to sve obaviti i doći do policije za strance. Bilo me strah, nisam poznavala grad i nisam imala ništa sa sobom, ni novaca ni hrane ni ičega. Shvatila sam da moram negde da krenem. A nisam znala gde je ta stanica. U tom svom očaju sam prolaznike pitala gde je ta policijska stanica za strance, kako da je nađem. Tako gladna i iscrpljena sam bauljala gradom. Negde pred jutro sam ušla u jednu pekaru i to taman kad su završavali s pečenjem. Rekla sam im da sam gladna i pitala ih da mi daju staro pecivo, od juče. Nisam mogla da verujem kada mi je prodavac dao fina, friška peciva, taman ispečena. Ne znam ni sama kako sam uspela da dobijem hranu s obzirom kako sam jadno i grozno izgledala", priseća se i dodaje da je u policiji četiri sata davala izjavu.

"Ne znam kako sam im sve ispričala. Sećam se da sam im tražila cigarete i oni su mi ih čak i dali. Ubrzo je došla jedna mlada koleginica iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, pogledala me i pitala šta mi treba. Ja sam rekla da sam gladna i žedna i da mi trebaju cigarete. Izašla je i za pola sata vratila se s pet kutija cigareta, sendvičem i sokom u ruci. Pričekala me dok sam davala izjavu i nakon toga su me odveli u sigurnu kuću. Ne znam da li me je on tražio, ali znam da su policajci u dva automobila krenuli prema njemu, sa mnom u automobilu kako bih mogla da im pokažem gde smo živeli."

"Bilo nas je osmoro u dva auta. Dok smo sedeli jedan mi je policajac rekao: "Ne bojte se, gospođo. Mi ćemo vas sada odvesti u sigurnu kuću, a mi nećemo odustati od potrage za njim. Na granici smo već javili pa neće moći izaći iz zemlje. I mi ćemo njega sigurno uloviti, ne brinite." I treći dan su ga uhvatili. Ne znam gde tačno, ali mislim da su ga uhvatili u gradu gde je imao bratanca i gde je pokušao da sakrije sina i da ga vrati u Hrvatsku. Da njega spasi od zatvora, jer me i on tukao", priča Ivana.

"Bila sam potpuno slomljena, imala sam tri slomljena rebra, potpuno izgladnela i prestrašena. Desetak dana u sigurnoj kući gde sam bila, ustajala sam se samo kad sam morala u wc, nešto sam pojela i spavala. Kad sam se malo oporavila tražila sam premeštaj u Hrvatsku. Tamo sam u skloništu mogla da ostanem godinu dana. Bila sam loše, psihički sam bila jako loše. I onda mi je jedna socijalna radnica rekla da ću izgubiti roditeljsko pravo i zbog svoje ćerke sam odlučila da odem i vratim se u svoj grad u nadi da će me primiti moja porodica".

Međutim, od porodice nije dobila podršku. Ostala je na ulici...

"Tad sam otišla na lečenje, bila sam na psihijatriji oko dve nedelje. Nakon toga sam opet završila na ulici. Obratila sam se Centru za socijalnu pomoć i oni su mi govorili da mi ne mogu pomoći jer sam odjavljena sa svoje adrese i da mi ne mogu dati socijalnu pomoć. Tri godine su me zavlačili tako, dve sam godine bila u azilu, i onda se vratila i opet završila na ulici. Oni su mi status žrtve trgovine ljudima koji je trebalo da imam godinu dana, ukinuli bez obzira što je još postojala opasnost da on dođe i da me traži. Nakon nekih godinu i po dana dobila sam poziv za sud. Crveni krst mi je pomogao i platio troškove advokata, a i centar mi je pomogao sa smeštajem. Iako nisam imala novaca da ih platim, dobila sam dve advokatice".

Ponovni susret sa njima nikad neće zaboraviti.

"Dok smo čekali početak suđenja njega su doveli u lisicama i u pratnji policajaca. Primetio me i kao da mi je pogledom govorio: "Ubiću te". Iako je bio s lisicama i uz policajce nisam se osećala sigurnom. Suđenje je bilo i prošlo. Nije sad toliko važno šta se sve tamo događalo, ali on je dobio sedam godina zatvora. Oni su njega osudili i za trgovinu ljudima i nasilje nad ženama. Bile su još dve parnice nakon toga, ali ja više nisam išla. Kaznu je služio u Beogradu i tamo je proveo prve dve godine zatvora. Tražio je premeštaj u Hrvatsku, žalio se jer je bio smešten s opasnim kriminalcima. Oni ga tamo nisu voleli, jer koliko god bili teški kriminalci, nisu voleli nasilnike nad ženama. Pa su ga zato često tukli", kaže Ivana i dodaje da je njen mučitelj na kraju ipak uspeo da dobije premeštaj u Hrvatsku.

Kada je strahovala da će izaći iz zatvora i pronaći je, saznala je da je ponovo osuđen, ovog puta zbog zlostavljanja žene s kojom je bio deset godina u braku, pre Ivane.

"Tukao ju je i zlostavljao stalno, a zbog jednog puta kada ju je lancima vezao za auto i vukao po šljunku bukvalno je izgubila komad leđa. I ko zna šta se tu još sve događalo. I za to je u Hrvatskoj osuđen samo na pet godina zatvora. Ona se ohrabrila nakon što sam ga ja strpala u zatvor. Na njenom suđenju sam pristala da svedočim. Za to vreme su mi ukinuli status žrtve trgovine ljudima jer su znali da tada moraju da mi isplaćuju 1.200 kuna, uvećanu socijalnu pomoć, a ne onoliko koliko su mi davali", objašnjava Ivana.

Onima koji su je napadali i osuđivali što nije ostavila mučitelja, Ivana je imala da poruči samo ovo.

"Niko nije mogao da shvati zašto sam ja ušla u odnos s njim, i zašto nisam pobegla. Meni niko ne veruje kad im kažem da nisam mogla da pobegnem. Kad nekome to pričam, njima je to sve smešno. I pitaju se kako nisam pobegla, a ja jednostavno ne znam...znam samo da nisam mogla...nisam imala snage ni hrabrosti", kaže Ivana i dodaje da je sve ovo na nju ostavilo traumu.

"Uznemirim se i danas kad o tome pričam, počnem da mucam i nepovezano priča,. Najgore je bilo nekako nakon što sam pobegla, tada nisam mogla ni da spavam. I onda sam samu sebe pokušala da uverim da više o tome ne treba razmišljati. To je bilo i prošlo. I sad se nekad toga setim, ali sve manje, i sve ređe", kaže Ivana koja i danas pije lekove protiv depresije.