Realno, to najbolje govori o šablonima, zabludama i frustracijama koje ljudi gaje.

Danas bi trebalo da bude predstavljena zvanična himna Svetskog fudbalskog prvenstva, koje će za nekoliko nedelja početi u Rusiji. Siguran sam da neće biti iznenađenja i da će jedna od zvezda koja će izvesti himnu biti i mlada Albanka Era Istrefi, bez obzira na to što mnogi u Srbiji smatraju da je to provokacija, jer je jedan spot snimila polugola u nedovršenoj pravoslavnoj crkvi u Prištini. Kako će svi ti ljuti i razočarani podneti taj propagandni nož u leđa od ruskih organizatora Mondijala, ne znam. Pretpostavljam da će „izlaz“ iz te nove frustracije naći u tome da je sve organizovala FIFA i da Rusi nemaju veze sa tom ujdurmom, pa da će im tako odmah biti lakše. Ali glavni problem neće nestati, frustracija će ostati živa, iskrivljeni pogled na svet će čekati prvu priliku da dokazuje kako se neko urotio protiv nas ili bar kako ne vodi dovoljno računa o našim osećanjima i interesima.

Era Istrefi je mlada zvezda elektronske pop muzike, nazivaju je i „balkanska Rijana“, njena najpopularnija pesma na „jutjubu“ ima spektakularnih 580 miliona pregleda, njena karijera ima globalne razmere... Postoji li ijedan razlog da ne pozovete lepu Albanku da otpeva himnu Mondijala, bilo da ste FIFA ili ruski organizator Svetskog prvenstva? Ne postoji.

Nismo, nažalost, odmakli mnogo u poimanju sopstvene veličine i sopstvenog značaja, iz nekog razloga držimo da ceo svet mora šapatom da nam se obraća i da gazi kao po jajima da ne povredi neko od naših osećanja ili da ne daj bože ugrozi neki od naših interesa. Koliko je samo pogubna svest da imamo pravo da drugima, pa i mnogo većim i starijim pridikujemo kako su nas u nečemu izneverili ili nam nešto nisu učinili, a mi smo činjenje očekivali.

Dugujemo veliku zahvalnost i poštovanje bugarskom premijeru Bojku Borisovu zbog ogromnog napora da posle 15 godina organizuje sastanak na najvišem nivou na temu Evropske unije i Zapadnog Balkana. Malo ko je od evropskih lidera u poslednjih 15 godina učinio za evropsku budućnost regiona toliko koliko je u poslednjih šest meseci predsedavanja Uniji uradio Bojko Borisov. A posebno kada je na samom sastanku u Sofiji ubeđivao velike evropske predsednike i premijere da ne treba da strahuju od ulaska balkanskih zemalja u Uniju, jer je njihova ekonomija, u zbiru, jednaka ekonomiji Slovačke (!?), a stanovništvo manje brojno od Rumunije. Njegova namera je bila plemenita i upoređenje koje je dao bilo je na ivici vapaja.

Istom rečenicom, međutim, opisao je realne gabarite Srbije i suseda, tako jasno i precizno, a u isto vreme krajnje dobronamerno i prijateljski. Bojim se, međutim, da je u svesti ogromnog broja naših ljudi Bugarska i dalje siromašna periferija u kojoj žive brkate kamiondžije i u koju valja otići samo po alvu i ovčiji sir. I vratiti se što pre kući u toplo gnezdo samodovoljnosti i iluzija o sopstvenoj veličini i civilizacijskoj nadmoći.

Otkuda ideja da kao prosrpsku slavimo odluku Španije da delimično bojkotuje sofijski samit jer joj smeta učešće Kosova? Ponašanje velike Španije u ovom slučaju nema apsolutno nikakve veze sa Srbijom. Ima veze samo sa Španijom i Katalonijom, a to je već njihova stvar.
Srbija više nema vremena, niti energije da živi u oblacima superiornosti, jer je već previše puta udarila u zid sazdan od interesa drugih i nabijen energijom pravila koja ne haju za naše zablude o navodnoj veličini. Srbija ima svoje interese, oni su jasni i ostvarivi. Ne treba da se stidimo svojih interesa i ne treba da štedimo napor da ih ostvarimo, jer to je ponašanje koje u savremenom svetu shvataju i poštuju. Boriti se za svoje interese ne samo da je dopušteno u današnjem svetu, to je jedino i razumljivo.

Naše lokalne jadikovke da nam se neprestano čini nepravda više niko ne sluša, niti želi da razume. Priče o našoj „globalnoj“ ili „istorijskoj“ veličini i uticaju odjekuju samo do naših granica, gde se raspršuju pod brojkama, uspesima i interesima drugih, pod nerazumevanjem jezika kojim govorimo.

Da bismo govorili srpski, a da nas ceo svet razume, moramo progovoriti jezikom stvarnosti, a ne mitova, jezikom interesa, a ne emocija.

Da se ne ponašamo kao iznevereni arhitekta Saša, koji u filmu „Tajvanska kanasta“, shvativši da ima veliki problem sa zakonom zbog svoje naivnosti, izgovara čuvenu pretnju: „Sad ćete da vidite ko se zeza, idem da se ubijem sad. A jebaću vam mater!”