Nedelja, jedini dan kad većina ljudi odmara. Drugarica i ja smo rešile da popijemo kafu na nekom od splavova na popularnom dunavskom šetalištu u centru Beograda, poznatijem kao "25. maj".
Kada smo ušle na splav, hostesa nas je ljubazno odvela na terasu, gde su svi stolovi koji su bili do reke, zauzeti. Pogledala sam oko sebe i odmah primetila da na tako malom prostoru postoji neobično veliki broj stolova i stolica.
Hostesa nam je našla mesto za dve osobe, odnosno dve fotelje između kojih je bio sto. Ništa čudno, pomislili biste, ali sledeća fotelja, koja je pripadala drugom stolu, je skroz priljubljena uz našu fotelju.
Sele smo i naručile kafu, ćaskajući o uobičajenim stvarima. Odjednom, na sedište do moga, spustio se korpulentni muškarac, koji je vonjao na znoj i nije znao gde bi sa rukama, tako da smo zapravo delili prostor od par centimetara. Uskoro, on je zagalamio na druga preko stola i počeo da priča kako je proveo dan na poslu.
- Danas mi je došla neka ženturača i tražila da joj popravim fen. Ej, nemaš pojma kakvo go*no je donela, tri sata sam se smarao sa ventilatorom, a na kraju ispade motor...- pričao je on u dahu, a ja nisam mogla da čujem drugaricu koja je sedela za mojim stolom.
Kafu smo platile i otišle, ali nećemo se vratiti sve dok vlasnici ovakvih kafića ne shvate da nije sve u kvantitetu i da prvo moraju da vode računa o klijentima, pa tek onda o zaradi.
Komentari (8)