Tačno je, ovakvo rešenje nikada, ni od jedne strane u pregovorima, nije došlo kao zvanični predlog. Štaviše, u nekim ranim fazama rasplitanja kosovskog čvora, podela je izričito pomenuta kao nešto što se ne sme dogoditi. Sećate se nekadašnje Kontakt-grupe, koju je činilo nekoliko najuticajnijih zapadnih zemalja i Rusija? Baš ta Kontakt-grupa je u svojim principima za rešavanje pitanja Kosova još daleke 2005. preporučila da nema promene granica Kosova, nema podele, niti priključenja Kosova nekoj od susednih država. Ipak, i od tada, ali i pre Kontakt-grupe, pa evo sve do danas, podela (razgraničenje, korekcija granica, kako hoćete) pokazuje da je to žilav koncept i da lebdi iznad pregovaračkog stola sve vreme, iako je niko zvanično ne predlaže. Ali, vratićemo se podeli, tek da za trenutak razmotrimo neka druga rešenja za Kosovo, koja su u našoj javnosti sada u opticaju.

Crkva, deo intelektualaca nacionalne i desne orijentacije, kao i opozicioni Savez za Srbiju, traže da se pitanje Kosova zamrzne i da se čeka bolje vreme. Problem s ovim rešenjem, osim toga što nije reč ni o kakvom rešenju, jeste u činjenici da zamrzavanje traži samo jedna strana - Srbija, dok svi ostali - Priština, EU, SAD, svi osim Rusije, žele rešenje baš sada. Zamrzavanje se ne postiže tako što ga traži samo jedna strana, jer svet neće stati ako mi smatramo da su stvari zamrznute. Kosovo će nastaviti da se ponaša kao samostalna država, položaj Srba neće biti ništa bolji, crkve, manastiri, groblja će i dalje biti na meti vandala, sloboda kretanja će biti ugrožena... Zamrzavanje Kosova vodi i sveopštem zamrzavanju Srbije - zaleđivanju njenog ekonomskog razvoja, betoniranju njene integracije u EU i ubrzo potpunoj ekonomskoj i političkoj izolaciji zemlje. A to isto smo već imali ne tako davno, tokom devedesetih i trebalo bi da se sećamo posledica.

Ima i koncepata da se treba držati Rezolucije 1244 i da se rešenje za Kosovo mora tražiti isključivo na osnovu ovog dokumenta. Ipak, mora se priznati da je ova rezolucija pre poslužila kao osnov za proglašenje nezavisnosti Kosova, nego što Srbiji daje šansu da pomoću nje očuva svoj teritorijalni integritet. Skoro sve države, koje su od 2008. priznale kosovsku nezavisnost, učinile su to pozivajući se upravo na Rezoluciju 1244. Ovaj dokument se često poziva i na sporazum iz Rambujea, iako je Srbija i tada želela da zamrzne stvari tako što ga nije prihvatila, pa je on ipak nastavio život i to kroz Rezoluciju 1244. Takođe, ova rezolucija se poziva i na završni akt iz Helsinkija, koji daje narodima pravo na samoopredeljenje, što su kosovski Albanci upravo i iskoristili proglašavajući nezavisnost. Na kraju, moramo imati u vidu da je ovakvu Rezoluciju 1244 prihvatila tadašnja SR Jugoslavija, iako nije bila članica UN, a za nju je u Savetu bezbednosti glasala i Rusija.

Neki ekstremni „mislioci“ s vremena na vreme traže da Srbija vojno interveniše na Kosovu, verovatno nervozni zbog ovolikog odugovlačenja i, s druge strane, uvereni da je srpska vojna moć neupitna. Moguće, ako je reč o vojnom nadmetanju sa kosovskim Albancima, ali ovde se previđa da vojna sila na Kosovu nisu lokalni Albanci, već je to NATO, kao i da ovaj savez obuhvata skoro sve zemlje u regionu, kao i baš sve zemlje Zapada koje pak traže kompromisno i dugoročno rešenje za Kosovo.

I tu dolazimo do koncepta teritorijalnog razgraničenja, kao modela o kojem se govori da bi mogao da donese dugotrajni mir i stabilnost u ovom delu Balkana. Granice Kosova nisu međunarodno utvrđene, niti definisane. Na Balkanu su to samo granice nekadašnjih republika SFRJ, ali ne i pokrajina, jer tako je presudila Badenterova komisija 1991. U ovoj činjenici leži međunarodno-pravni osnov da bi se o korigovanju granica Kosova uopšte moglo govoriti. Dalje, Rober Badenter i njegova komisija potvrdili su načelo da se granice na Balkanu (između republika) mogu menjati isključivo sporazumom onih kojih se granice tiču. U ovom slučaju bi se to načelo moglo primeniti na Beograd i Prištinu, odnosno zaključiti da je promena granica moguća ukoliko Beograd i Priština o tome postignu dogovor.

Mišo Kovač pokušao da se ubije, UPUCAO SE U GRUDI!

Pošto je konflikt na Kosovu kroz celu istoriju bio u osnovi etničke prirode, njegovo rešenje treba tražiti takođe u etničkoj ravni. U slučaju teritorijalnog razgraničenja, ova linija treba da bude etnička, ukoliko je želja da konflikt ne ostane zamrznut, već da bude trajno rešen. I Beograd i Priština imaju ovakve teritorije (sever Kosova i deo oko Preševa) koje mogu biti predmet razgraničenja i otuda ovaj koncept ima realnu podlogu na terenu. I na kraju, obe strane, doduše nezvanično, nagoveštavaju da mogu biti spremne da se dogovore oko ovog principa, čime udovoljavaju veoma važnom Badenterovom načelu sporazumnosti oko promene granica.

PREOKRET! ISPAO, PA PROŠAO! Novak NASTAVLJA takmičenje na Rodžers kupu u Torontu!

Onoliko dugo koliko iznad pregovaračkog stola lebdi koncept podele teritorija, toliko postoji i nekoliko kontraargumenata. Oni su manje više isti svih ovih godina - promena granica se ne može postići bez rata i podela bi izazvala lančanu reakciju u zemljama regiona. Čak i ako su u početku ovi kontraargumenti mogli da imaju snagu, oni su danas potpuno bespredmetni. Jer ako se Beograd i Priština dogovore oko granica, a to traži i Badenter, onda sukoba nema. Što se tiče drugog, granice u regionu Balkana već odavno su stabilne i čvrste, a to su naročito danas kada je većina zemalja duboko zagazila u međunarodne integracije (EU i NATO), što ih posebno odvraća od bilo kakvih teritorijalnih pretenzija prema susedima. Domino-efekat je, dakle, potpuno isključen, tim pre što će ovo rešenje biti tretirano kao „unique case“ (kao jedinstven slučaj, a ne kao presedan za rešavanje drugih kriza po svetu).

TURSKI DOKUMENT IZ 1455. GODINE: Evo koliko je na Kosovu bilo Srba, a koliko Albanaca!

Bez obzira na to kakvo će rešenje na kraju biti postignuto, teritorijalno razgraničenje dakle ima smisla i kao opcija koja će rešiti koren problema (etnički) i dugoročno održati mir. Razume se, ne na način koji zagovara Hašim Tači, a to je pripajanje Preševske doline Kosovu i tačka. Ovakvi snovi služe jedino za njegovu unutrašnju političku promociju, ali pokazuju i veliku nervozu Prištine, koja posredno priznaje da bi uvođenje ovakvog koncepta bilo dobro za Srbiju i kosovske Srbe.

Ukoliko se bude zaista pribeglo teritorijalnom principu, kao modelu za razrešenje konflikta, Srbija i Srbi imali bi pred sobom čistu situaciju. Ono što nisu imali sve ove godine/decenije, koliko kosovski problem opterećuje napredak cele zemlje.

PROČITAJTE VESTI KOJE SMO IZDVOJILI ZA VAS - OVDE!