Prijateljica mi priča da njena mala komšinica od 13 godina nema skup ajfon i da je devojčice u hrvatskom velikogoričkom kvartu šikaniraju. Nema ni trenutno veoma popularne "vansice", patike koje koštaju više od 600 kuna (oko 80 evra). Muka joj je od srama svako jutro kad treba da se nađe s njima.
Ni ja nemam skup pametan telefon, a ne kupujem ni obuću za 600 kuna. Istina, ujutro isto ponekad osetim mučninu kad vidim svoj ormar sa odećom, ali to je neka druga priča. Mene, da budem iskrena, baš briga za marke, nikad nisam obraćala pažnju na odeću, briga me i šta drugi misle o tome. Ali ja sam odrasla u drugim vremenima. Valjda, piše Lada Novak Starčević za "Jutarnji list".
Nejn blog prenosimo u celosti:
U moj detinjstvu 80-tih najveći je problem u školi bio ako si dolazio poderan (a neki su, nažalost, i tako dolazili), ili ako ti je odeća mirisala na vlagu. Iako tad nisam ni znala da je vlaga u pitanju... Ta jadna devojčica iz razreda dolazila bi svaki dan okružena istim smradom. Svi su joj se smejali, ne znajući da ništa nije kriva.
S “jugom” i sarmom na skijanje
Za užinu sam redovno nosila sendvič sa šunkom, a komšinica s prvog sprata s “polijem”. Moja baka je tvrdila da je “poli” sirotinjsko jelo i da nije zdravo, ali nisam je mnogo slušala. Gotovo svaki dan sam se menjala s drugaricom. Njoj šunka, meni “poli”. I svi bi bili srećni. Kakvo poređenje, kakva zavist!
Volela sam da donosim u školu šarene gumice sa skijanja u Austriji. Bila sam jako važna s njima. Toliko su mirisale da je čak i njihovo grickanje bilo finije nego onih običnih. Nisam se posebno hvalila tim skijanjem. Nismo to smatrali nekim posebnim luksuzom.
Svake zime bismo u naš “jugo” utovarili lonac sarme, a tamo bismo jedva potrošili koju kunu. Na skijalištu nam ne bi padalo na pamet da tražimo neku od onih slasnih "germ knedli", koje su jeli oni malo bolje stojeći.
Jeli smo faširane šnicle iz Zagreba s kajzericama koje bismo kupili za sitniš. U restoranu bismo kupili jedan čaj na nas nekoliko, čisto da nas ne oteraju i da odmorimo noge u gojzericama. I nećete verovati, ali ja sam te germ knedle tek probala ove godine na zagrebačkom Božićnom sajmu. I skroz su me razočarale.
Uvek smo tačno znali šta imamo i to nam je bilo dovoljno. Davne 1992. u srednjoškolskoj kantini u Habdelićevoj prodavao se sendvič s listom salate, komadom salame i sira. Izgledao je primamljivo. I danas mi curi voda na usta kad se setim. Ja sam imala dve kune za slani štapić svaki dan. Sendvič su jeli neki drugi.
Prodavali smo knjige za kartu za koncert
Neki su pili i gusti sok sa šlagom. Eh, to je tek bila obest. Možete li zamisliti koliki džeparac treba da imate da biste sebi priuštili taj šlag?
Niko nikome, međutim, nije zavideo. Većini je bilo i te kako jasno da se stvari ne sude po koricama. A bili smo samo zaneseni srednjoškolci.
Kad sam htela na svoj prvi koncert znala sam da je besmisleno i da pitam mamu za novac, pa sam uzela neke knjige iz biblioteke i s prijateljicom odnela u antikvarnicu. Bilo mi ih je žao, ali sve je imalo svoju cenu.
PRIZOR KOJI LEDI KRV U ŽILAMA Srbi hrle u ovu CRKVU PUNU ZMIJA, maze ih i mole se sa njima!
Često neko iz društva ne bi imao za ulaz u “Kulušić”, pa bi svi skupili svoj sitniš i platili. Svima je bilo potpuno jasno zašto naša draga prijateljica, tek izbegla iz Sarajeva, dok su roditelji ostali u okruženju, nema originalne "Marte" nego neke bezvezne. Stvarno su bile ružne. Ali to je ionako bilo potpuno nebitno.
Ne kažem da je rat dobar, da je vreme oskudice srećno vreme, ali bar smo svi bili srećni i s malim.
I šta se od tad tako pogrešno desilo? Gde smo tako dramatično skrenuli s puta? Zašto roditelji uopšte kupuju maloj deci skupe pametne telefone, zašto se svi takmiče u tome ko će kupiti skuplju odeću i organizovati skuplji rođendan u igraonici?
Zašto se ljubav i roditeljska pažnja tako olako zamenjuju novcem? Deca samo traže još i još, a stariji, koji imaju sve manje vremena za njih, peru savest novim stvarima. I stvara se strava i užas, koji će samo postajati sve gori ako nešto ne preduzmemo.
Samo je bitno kakav si čovek
Jer, nije samo problem u tim dečjim glavama uverenim da si loš bez mobilnog telefona po ceni minimalca, mnogo je veći problem u roditeljima koji su ih u to uverili. Ili ih ne razuveravaju.
Problem je u svakom odraslom koji svom detetu barem triput (kažem triput, a mislim stotinu puta) do srednje škole ne kaže: "Nisu bitne stvari. Nije bitno materijalno. Bitno je kakav si čovek".
Jer, zaista, bitno je jedino kakav si čovek. Dobar ili loš. Dobrom je samo nebo granica, a loš se koprca u svom mulju. I nažalost povlači i ostale za sobom.
PROČITAJTE VESTI KOJE SMO IZDVOJILI ZA VAS - OVDE
Komentari (0)