Lanac marketa „Aman“ iz Surčina koji zapošljava oko 3.500 radnika, osim toga što vara radnike, svakog meseca potkrada i državu! Kako za „Alo!“ tvrdi njihova doskorašnja radnica Gojka Stojičević (61), koja je bez posla ostala dok se lečila od kovida-19, zaposlenima se od januara ove godine deo plate isplaćuje na ruke.

Za utaju poreza do 10 godina zatvora

Advokat Gvozden Grgur za „Alo!“ navodi da bi navode radnika o navodnoj utaji poreza u lancu marketa „Aman“ morala da ispita poreska policija, dok je pitanje neplaćenog prekovremenog rada u domenu inspekcije. - Svaka utaja poreza zahteva krivično sankcionisanje. Prilikom utvrđivanja poreske utaje uzima se u obzir broj radnika kojima je novac isplaćivan na ruke i vremenski period u kome je taj prekršaj činjen. Ovo odmeravanje uzima se prilikom pravne kvalifikacije, a u zavisnosti od sume koja je utajena, zaprećena je kazna od šest meseci do čak deset godina zatvora. Pored toga, počiniocu ovog krivičnog dela sleduje i paprena novčana kazna - kaže Grgur.

 


- Preko računa su nam, otkad je povećan minimalac, uplaćivali po 34.000 dinara, a 4.000 su nam davali šefovi na ruke. Nisu nam objasnili zbog čega to rade, ali svi znamo da to plaćanje na crno umanjuje našu penziju. Prilikom zapošljavanje radnici isključivo dobijaju ugovore na određeno vreme, prodavcima se ugovori produžavaju na mesec dana, a šefovi radnji i direktori ugovore dobijaju na dva-tri meseca. Sve je osmišljeno tako da ukoliko se zaposleni razboli, oni prema njemu nemaju nikakve obaveze. Zapravo, odlazak na bolovanje automatski znači dobijanje šut-karte, kao što potvrđuje i moj slučaj i slučaj samohrane majke Milene iz Petrovca na Malavi i ko zna koliko još njih za koje se još nije čulo - ističe Stojičevićeva.


Naša sagovornica, koja je bez posla ostala dok se borila sa koronavirusom i samo nekoliko dana nakon što joj je od ove smrtonosne zaraze izdahnuo suprug, ističe da uprkos tome što radnici u marketima „Aman“ rade svakodnevno prekovremeno, nikada niko nije plaćen za dodatno ostajanje na poslu.

- U radnji uglavnom rade po dve radnice. Jedna na kasi, a druga slaže robu. Zamislite samo koliko je to posla kada je dnevni pazar kod nas u radnji oko 240.000 dinara. Treba svu tu robu složiti i dopuniti police. I radila sam, nije mi bili teško, nisam se ni žalila, zato me boli što sam nakon što sam se razbolela postala nepotrebna - kaže Gojka.

Da je Stojičevićeva bila nepotrebna poslodavcu onda kada se razbolela i kada se u kovid bolnici, najpre u Zemunu, a onda i na Sajmu, borila sa smrtonosnom zarazom, potvrđuju i u „Amanu“. Međutim, u svom postupku ne vide ništa sporno.

- Gospođa Stojičević je u „Amanu“ radila određeni vremenski period, a po isteku ugovora on joj nije bio produžen. Zakonski smo je obavestili o isteku ugovora - kazali su iz „Amana“, ne pokazujući ni najmanju saosećajnost sa Stojičevićevom, koju su ostavili bez posla u teškoj životnoj situaciji. 

Svaka čast za vojno zdravstvo
Gojka Stojičević, o kojoj je „Alo!“ juče prvi put pisao, ima samo reči hvala za osoblje i uslove tokom lečenja na Sajmu.
- Meni je pozlilo kada su mi javili da sam ostala bez posla. Skočio mi je pritisak. Život mi je spasao pukovnik dr Bogdanović. Da nije bilo njega, ko zna da li bih sada bila živa. I jedan mladi lekar, Milan, on nam je svima pevao. Uslovi su na Sajmu zaista bili fantastični, imali smo sve što nam je bilo potrebno. A lekari za primer kako treba da se radi posao. Svaka čast za vojno zdravstvo - kaže Gojka.