Zašto koronavirus neće slomiti globalnu ekonomiju?

Ali, jesu li to ipak apokaliptične priče? Ako realno pogledamo aktuelne podatke već sada možemo donekle videti što sma prošli i što nas tek čeka - biće teško, ali ne nužno tako teško kao što se to prikazuje.

Problem sa stručnjacima je taj što njihova tvrdnja ima težinu, ali se zaboravlja da nema tog stručnjaka koji može potpuno precizno proricati budućnost.

Prva zabluda – na vakcinu ćemo čekati godinama

U medicinskom smislu smo tako početkom ove godine imali smo niz izjava o tome kako će se vakcina za koronavirus čekati "godinama" - isti sad prikupljaju doze pepela i poručuju kako je odlično što su pogrešili. S istim pepelom mogli bi se uskoro početi posipati i brojni defetistički ekonomisti koji su najavljivali nezapamćenu katastrofu.

Da ne bi bilo zabune, biće teško. Pravi efekat ove pandemije na svetsku ekonomiju tek će se osetiti i biće po svemu sudeći dublji od finansijske krize koja je pogodila svet 2008. Ali dubine se ne moramo bojati toliko koliko i širine. Aktuelni pokazatelji sugerišu nam da će ovo biti bolan i kratkotrajan udarac nakon kog će slediti relativno brz ekonomski oporavak. Naravno, razlike od države do države će uvek postojati, ali ne zovemo svetsku ekonomiju bez veze "globalnom ekonomijom" - ona i jeste uveliko već postala jedno unificirano telo koji se pomiče i ispravlja kao kolektiv. Samim time oporavak koji nastupi, recimo, u SAD-u i zapadnoj Evropi, nije nešto što će nas zaobići (isto vredi i za udarce, nažalost).

Ali je li takav optimizam ujedno i realan? Svi smo svedočili globalnom "zaustavljanju stroja" u proleće, to mora dovesti do ekonomske krize, zar ne? Da, ovo proleće je bilo ekonomski izuzetno bolno, mnoga poslovanja nisu ni preživela, a mnoga će tek izdahnuti, ali ekonomija već dugo vremena nije faktualni proces koji se svodi samo na "input/ouput" već dobrim delom diše (ili se guši) uporedo sa neminovnim očekivanjima. U tom smislu po ekonomiju dogodilo se nešto dobro, stvorila se pretpostavka da se proleće 2020. više neće ponoviti.

Zašto se neće ponoviti? Zato jer bi se već i ponovilo, odnosno jesen 2020. "trebalo je" da bude teža, trebalo je, ako se vodimo brojem zaraženih, biti provedena u mnogo strožem karantinu, ali ipak nije. Zašto nije? Zato što su države - opet kao sinhronizovano telo, a ne kao individue - zaključile da postoji samo jedan način kako simultano spašavati i ljudske živote i ekonomiju: balansiranjem.

Znači li to da će ipak umreti i oni koji možda ne bi da je bilo potpunog zatvaranja? Uključujući i one koji su mogli, ali možda ne sad nego, recimo, za pola godine ili godinu (jer ljudska bića imaju biološki rok trajanja)? Apsolutno. U ovom trenutku na globalnom nivou imamo oko 1,4 miliona mrtvih. Prema projekcijama do početka marta 2021. ta brojka bi se mogla popeti i do 4,3 miliona ljudi. To je tragično, bez sumnje, ali oni koji situaciju posmatraju više kroz oči statističara odmah će uočiti kako svet u ovom trenutku ima 7,7 milijardi stanovnika. Ružno je reći, ali kad bi svet imao samo jednog vladara taj bi brzo zaključio kako 4,3 miliona ljudi nije krucijalno za slom globalne ekonomije.

Otprilike takav stav su zauzele i sve pojedinačne države i zato ekonomija zadovoljno doživljava svoj poprilično brz oporavak. U slučaju SAD-a, koji je dobar eksperimentalni primer pošto je i najveća ekonomija sveta i najzaraženija država sveta, određeni sektori ekonomije ekspresno brzo su se oporavili iznenadivši čak i optimiste u redovima ekonomista.

Nova Velika depresija, nova 2008. godina? NE

Nemojmo zaboraviti šta su pesimisti predviđali - novu Veliku depresiju, slom bankarskog sistema... Nakon skoro godinu dana možemo podvući crtu i reći ovo: da, sistem se "zanjihao" u strahu, ali ni u jednom trenutku nije izgledao toliko poljuljan kao 2008. godine. Ima i dobar razlog zbog toga. Kriza 2008. godine bila je primarno interna kriza sistema, modernog kapitalističkog sistema i njegovog egzistiranja u čudnim stratosferama gde se "ni iz čega" stvaraju nova i nestabilna tržišta. Ova kriza je ipak još jednom pokazala koliko je sistem nestabilan, ali to nije "njegova" kriza i on nastavlja sa svojim ritmom čim se uslovi ponovo stvore. Pravi ekonomski slom, ta "Nova Velika depresija", gotovo sigurno nam dolazi, a spoljašnji problemi mogli bi je ubrzati, ali kada dođe, kad pokaže svoju ružnu glavu, biće to zbog eksplozija unutrašnjih kontradikcija i neodrživosti postojećeg modela globalne ekonomije. Zato za dugoročni optimizam ne možemo pronaći brojne argumente, ali možemo reći da to još uvek nije sad.

Na ruku nam svakako ide i činjenica da se sama ekonomija radikalno promenila od, na primer, vremena Velike depresije pre sto godina, pa čak i od finansijske krize 2008. godine! Danas imamo cele sektore koji su u stanju da rade iz „potpunog zatvaranja“ zahvaljujući Internetu (mnogi će i ostati u tom modu). Velike fabrike i proizvodni pogoni više nisu ovde, negde su drugde (prije svega u Kini, a ona je uveliko slobodna od virusa). Dalje, Velika depresija trajala je od 1929. pa do 1933. (a posledice su se osećale sve do kraja 30-ih) i bila je obeležena ogromnom nezaposlenošću i prekidom proizvodnje.

U SAD-u je do septembra nezaposlenost bila niža no što se očekivalo da će biti na kraju sledeće godine - do te mere su crne prognoze promašile.

 Covid 19 nije MERS, nije ebola, čovečanstvo je imalo sreće

Ali ne treba previše kuditi ni one koji su promašili ako su svoje prognoze kreirali u proleće jer tada se zaista činilo da će svet ostati zaključan jako dugo - do pronalaska učinkovite vakcine ili pak i duže. To se nije dogodilo jer smo kao čovečanstvo "imali sreće". Da je COVID-19 imao stopu smrtnosti poput ebole, ili pak MERS-a, ne samo da ne bismo izašli iz „lokdauna“ već mnogi možda ne bi izašli ni živi. Sreća je i u tome da je pandemija tokom letnih meseci oslabila (to se i očekivalo), do te mere da je na brojnim mestima život skoro pa vraćen u normalu - kada su se stvari pak pogoršale postalo je teško narediti novi „lokdaun“ i umesto toga krenulo se s balansiranim pristupom, a ako je do potpunog „zaključavanja” negde i došlo, onda je on "precizan" i radi se na tome da se što pre ukine.

Šta su prvo Australijanci uradili nakon „otključavanja“?

Što se pak ekonomskog oporavka tiče on je u određenim sektorima izuzetan. Sektori koji su pogođeni strogim „zaključavanjem“ odmah su se oporavili po ukidanju istog, štaviše, negde su ostvarili čak i bolje brojke od prognoziranih pre pojave virusa! Ništa čudno - delovi Australije koji su bili pod strogom karantinom su "otključani" nakon dosta vremena. I što su ljudi prvo učinili? Otišli gledati zalazak sunca? Posetili otuđenu rodbinu? Ne, krenuli su u masovni šoping. Stoga nije čudno da se ekonomija tako brzo oporavlja. Većina ljudi zbog pandemije nisu postali oprezne štediše, ostali su ono što su bili i pre - potrošači. Moglo bi se reći da "potrošač uzvraća udarac" - neki cinici će pritom konstatovati da je "ljudski rod spašen, ali po koju cenu?". Ipak, to jest naša stvarnost. Pravih individualaca je malo, lažnih je ne milijarde i isti "žive da troše".

Znači da se možemo opustiti znajući da neće doći do globalnog ekonomskog sloma i svega što ide s njim (siromaštvo, ratovi, autoritarni režimi, haos...)? Nažalost ne možemo, bar ne još, zato što nekoliko stvari još uvek mogu otići jako po zlu. Prvo što nam se može dogoditi je da se virus "naljuti" i mutira na način da postane smrtonosniji. Šansa da će se to dogoditi nije velika jer češće mutacije idu prema tome da postane slabiji, ali svejedno takvu mogućnost ne možemo otkloniti. Druga stvar koja nam se može dogoditi, a ona je puno izvesnija, je da države precene svoju mogućnost balansiranja između zdravstva i ekonomije. Drugim rečima, ako krenu otvarati ekonomiju prenaglo epidemija će se razbuktati (to nam se zapravo već i događa). Pa šta onda, reći će neki - sad smo puno otvoreniji nego na proleće i sve se čini "ok". Da, čini se, ali to je varljivi privid. Stvari se mogu činiti potpuno normalnim po sunčanom u punim terasama kafića, ali unutar zidova bolnica traje agonija. Kad ponestane medicinskih kapaciteta (kreveta) to će biti veliki šok i doći će naglo - jer sve dok je preostao barem jedan krevet, postojaće zrno normalnosti. Društvo funkcioniše poput mašine koji radi dok mu ne ode i zadnja kap goriva, onda naglo staje.

Nećemo proći bez posledica, to nam je svima jasno. Mnogi će izgubiti i prijatelje, članove porodica. Ekonomski udarci će se osetiti, a iza svakog propalog manjeg i srednjeg preduzeća često se nalaze i velike porodične tragedije. Ali možemo i prevladati ovo, rigidniji i spremniji na nove izazove koje nam je pripremio 21. vek. Nažalost ti novi izazovi mogli bi biti i neke nove i teže pandemije, ali i mi ćemo biti spremniji. Još od Španije pre sto godina nismo imali nešto ovakvo i ušetali smo u pandemiju jako nespremni - to ne znači da iz nje moramo izaći potpuno polomljeni.