Koliko nas je devet meseci života sa koronom promenilo?

Vratimo se, unazad, u decembar 2019. godine.

Na 7.945 kilometara vazdušne udaljenosti od Srbije, kontinet Azija, država Kina - grad Vuhan, stanovnici u sve češćem broju odlaze lekaru, ishod bolesti kod skoro svakog pacijenta isti - upala pluća praćena visokim temperaturama.

Anketa:

Da li ste pristalica teorija zavera?

Nedugo posle nad svih sedam kontienta se nadvila senka nazvana COVID-19.

Poslednji od njih Antarktik, koji nije beležio pojavu ovog virusa, pridružio se prethodnim šest, korona je stigla na ledeni kontinet.

Ne postoji mesto na planeti Zemlji na koje se virus nije proširio. Naš dom je postao tlo za nevidljivu pošast. 

Ironija

Pre korone, u drugoj polovini 2019. godine, svet je potresla stravična činjenica koja na krajnje pritajeni način ima veze sa ovim periodom u kome trenutno živimo.

Neposredno pred pandemiju gorela su pluća sveta, a sada od zapaljenja pluća nemali broj ljudi leži u bolnicama na kisoniku ili respiratoru.

Ljudi su sa strepnjom čitali vesti o požarima u Amazoniji, Brazil, državi koja ,gle čuda, sada broji blizu 200.000 preminulih i zauzima drugo mesto po broju smrtnih slučajeva od virusa korona.

Planetu su u prethodnoj i ovoj godini potresli jezivi požari, među kojima su i onaj u Australiji, Kaliforniji.

Čitava planeta zajedno sa njenim stanovnicima, evidentno, u poslednje vreme vodi bitku za kiseonik.

Karantin, neizvesnost i strah

U Srbiji je šestog marta zabeležen prvi slučaj zaraze virusom korona. Nekoliko nedelja kasnije jedan slučaj desetkovao se u desetine drugih - naša država je "koronizovana".

Samo deset dana potom uvodi se zabrana kretanja svim penzionerima, a mlađoj populaciji je ono ograničeno.

Ograničeno kretanje se pretvara u potpunu zabranu istog, država uvodi mogućnost da osobe sa psihičkim problemima izađu u određenom periodu, ali i oni koji imaju kućnog ljubimca. April posmatramo kroz prozore domova, a tišina postaje toliko glasna da komotno možete da čujete kako komšija u zgradi preko puta vaše pere sudove.

Beograd, grad koji živi, a sa njim i cela Srbija utihnuli su.

Ulicama odjekuju zvuci sirena, a građanima monotoniju razbijaju udarci dlanova u osam sati uveče, onda kada smo svi izlazili u svoja dvorišta, na svoje balkone ili prozore i aplaudirali zdravstvenim radnicima.

U ljudima se budi osećaj jedinstva i pripadnosti, koji je falio, postajemo svesni da nismo sami i da sada svi delimo zajedničku temu koja se tiče svih nas.

Aplauz, a potom i muzika počeli su da odzvanjaju pustim ulicama celog sveta.

Iz svojih domova smo redovno pratili izveštaje Kriznog štaba, a umesto popularnih glumaca, glumica i javnih ličnosti svimama su postala poznata imena, lik i delo članova štaba.

Za vreme karantina i zabrane izlaska iz svojih domova, shvatili smo da nam nije neophodna kupovina u raznim buticima kao i da ono što u svojim domovima imamo, može da bude i više nego dovoljno za naš svakodnenevni prolazak kroz dan.

Mnoge firme, počevši od marta, i danas svoj rad nastavljaju prilagođeno epidemiloškoj situaciji. U život većine se podvukao još jedan termin o kojem su čuli, ali ne i sami svedočili istom - rad od kuće.

Naš dom postao je naša kancelarija, a naš računar osnovno sredstvo za rad. Usvojili smo još jedno umeće, a to je prilagođavanje radnih veština datoj situaciji.

Svetlo na kraju tunela

Kada je napokon prošao zastrašujući mart, a za njim i april svetlo na kraju tunela je počelo da sija jače. Policijskom času nazire se kraj.

Šestog maja ukinit je policijski čas.

Na ulicama nas je zatekao grad, zamrznut u vremenu, a vazduh čistiji ne samo kod nas već i na globalnom nivou.

Kako je varedno stanje bilo proglašeno u najvećem broju država širom sveta, a samim tim bila je redukovana upotreba vozila, vazduh je postao manje zagađen.

Građani Indije su prvi put nakon 30 godina mogli da vide Himalaje, planinski venac, koji je više decenija unazad bio sakriven iza gustog smoga.

Tada su u Indiji bile zatvorene mnogobrojne fabrike, prodavnice, tržni centri i ostala preduzeća.

Život polako počinje da se vraća u normalu, zabrana kretanja postala je prošlost, koja nas je upoznala sa nama samima više nego što smo to mogli i da pretpostavimo.

Za vreme karantina ljudi su krenuli da preispituju sebe, svoju okolinu i da razvijaju empatiju prema svojim, ali i građanima celog sveta. 

Nove navike, stare želje

Naučili smo i to da u autobus i mesta koja su zatvorenog tipa treba da nosimo maske. U našim torbama je u početku trojstvo predstavljalo tri predmeta.

Maska, rukavice i sredtvo za dezinfekciju, međutim sada najveći deo stanovništva, osim dela penzionera koji na rukama i dalje ima hirurške rukavice, kod sebe ima sredstvo za čišćenje ruku i masku.

U našu kulturu se uvrstila fizička distanca, a nije izlišno govoriti i o tome kako je osim ove distance u nama počeo da tinja novi strah, potencijalna zaraženost i opasnost po najbliže.

Taj strah postao je crv sumnje koji kao da je krenuo da izjeda sliku sveta koji je postoja pre pandemije.

Zbog njega smo krenuli da reagujemo čudno, onda kada na televiziji vidimo scene filma, serije u kojima ljudi sede zajedno u kafiću, ili grad pun ljudi koji se u gužvi mimioilazi međusobno, koncerti su postali misaona imenica - kako neobično sve to izgleda sa ove vremenske distance.

Depresivnost je uzela maha, a odvojenost od svojih najbližih kod nekih je otvorila put ka ovoj bolesti modernog čoveka. Tokom pandemije u klinikama za mentalno zdravlje povećani su prilivi pacijenata koji su iskazali suicidno ponašanje.

Međutim ukoliko za utehu ljudima može da posluži to, kroz tri odgovora možemo videti koliko smo zaista zbliženi, barem, navikama.

Da li po ulasku u kuću dezinfikujete ruke, uplašeni ste za svoje bližnje, osećate nostalgiju za "minulim" vremenima?

Ukoliko je odgvor da onda sigurno znajte da ste u zajednici koja kao i vi prolazi kroz dane ove pandemije sa istim htenjima i obrascima ponašanja.

Obraćanje pažnje na naše sugrađanje

Osim lekara, koji su u bolnicama nadljudskim naporima spašavali ljudske živote, a to čine i danas, primetili smo da nas okružuju izvanredni ljudi na svakom koraku. 

Nisu li ljudi u trgovinama, za vreme pandemije, takođe bili na prvom frontu borbe? Naše hrabre kasirke i radnici u samoposlugama. 

Stav koji smo zauzeli u ovoj borbi i naša spremnost da se u najvećem broju slučajeva odreknemo zadovoljstava u vidu žurki, zasigurno su spasili mnogobrojne živote ljudi sa kojima se susrećemo a da toga nismo ni svesni.

Na izvestan način svako od nas je dobio ogromnu moć, a na nama je kako ćemo je iskoristiti.

U ovoj godini postali smo svesni sebe i svojih mogućnosti.

Iako za 2020. godinu vlada mišljenje da je grozna i zastrašujuća, ona to u određenoj meri zasigurno jeste.

Međutim ako ste spremni da je kao takvu samo odbacite i zaboravite, onda je ona samo još jedna godina iza vas iz koje niste uspeli da naučite puno, kroz sagledavanje sebe, svoje okoline i sticanjem novog iskustva.

Završni udarac virusu

Tokom najžešćih udarca virusa naučnici su neumorno radili na pronalasku leka, protiv COVID-19. Pored toga što su naučnici najavljivali da če pronalasku leka trebati više godina, on je otkriven za nepunih godinu dana.

Ruska vakcija je prva na svetu koja je registrovana kao zaštita od korone, vrlo brzo, potom, pojavile su se i druge vakcine, kineska, engleska američko-nemačka.

Srbija je među prvim zemljama dobila vakcinu, a politički lideri us već primili prve doze iste.

Razvijanjem vakcine pandemiji je zaigurno zacrtan kraj, a prema nekim predviđanjima već sredinom ove godine život može da primi obličje prethodnog stila življenja.