Napravio 15.000 fotografija i primetio četiri stvari po kojima je naša zemlja jedinstvena (FOTO)

Na mapi pred beogradskim magistrom elektrotehnike Zoranom Cvetkovićem više od 15.000 mesta Srbije, a među njima i ona do kojih nema puta, a skrivaju zaboravljene detalje, tradicije, oronule lepote prošlosti, kojima preti zaborav. Zbog toga je krenuo s foto zapisom i perom do sada zavirio u više od šezdeset zabiti, nekada bez obeležja „bele kuge“ i gastarbajterskog puta ka asfaltu gradova Srbije, ali i sveta.

- Mnogi ljudi, posebno naši koji su otišli trbuhom za hlebom u svet svakodnevno se javlja na sajt da vide fotografije zavičaja, svoje kuće, ali i ljudi koji su opčinjeni etno motivima zaboravljene Srbije. Cilj mi je da dospem u sva mesta, zvuči nedostižno, ali put je predamnom. Pa, dokle stignem, objašnjava za Alo.rs Zoran Cvetković.

Tokom putešestvija Srbijom i fotografisanja kuća, primetio je vrlo interesantne stvari.

- Sve bez prisustva čoveka u domaćinstvu propada, osim četiri stvari - vinova loza, šimšir, zdravac i česma. To dakle jedino opstaje i bez prisustva, ljubavi čoveka. Stolarija, zica, ograda, sve propada, cveće vene, ali ne i loza i šišmir, kaže Cvetković i konstatuje da to mogu biti somboli naše zemlje.

Ovaj fotograf je trudom i neuobičajenim poduhvatom zakoračio i pod svod nacionalnog Etnografskog muzeja. Na internet stranci „Srbija plus“ njegov etno put oživi sa više od sto fotografija iz svakog kutka gde je do sada kročio, a prati ih i manja dokumentarna, putopisna reportaža, živa reč ljudi koji su ostali kao sustopnekadašnje tradicije, načina života i običaja, u miksu sa ovodnevnim koje civilizacija neumitno nosi.

- Pišem o samom mestu, kako se do njega stiže, i naravno o ljudima, a u tekstovima se pomalo provlače i moja razmišljanja, asocijacije, kako i u kakvi su kućama živeli nekada,a kako je sada. Uglavnom sam obišao naselja u opštinama Knjaževac, Dimitrovgrad i Ljubovija. Zanimljivo je čuti razne priče meštana, a neverovatno je koliko su srdačni i gostoljubivi. To se mora doživeti ukorakom u njihovo siromaštvo nerazvijenih krajeva. Predeli su pritom predivni i zbog toga je slogan mog projekta „Lepa zemlja dobrih ljudi“, priča Zoran Cvetković.

Dodaje da je nailazio na razne naizgled obične, ali vrlo zanimljive priče, mostove, česme, bandere, napuštene železničke stanice, rampe, često zapuštene i srušene kuće...

-Neki su ih rušili jer su od tog građevinskog materijala zidali novu u gradu gde su se preselili. Oni koji su imali ognjišta na samom graničnom prelazu, uvek su se borili sa administracijom. Priča o crepu jedne kuće ilustruje istoriju zemlje. Naime, u selu Drajčevci na Staroj Planini, blizu granice sa Bugarskom, između dva svetska rata, postojalo je ciglana. Granica je išla kilometar do tri levo desno, pa je ciglana ponekad bila u Srbiji, a ponekad u Bugarskoj. Kako stalno ne bi menjali kalupe za livenje crepa, napravili su dve vrste, na jednoj je pisalo Nikolov i Ivanov, a na drugom Nikolić i Jovanović, pa kako se promeni vlast i država, oni sami zamene kalup, objašnjava Cvetković.

Ovaj savremeni zapisničar starih arhitektura, ćoškova, tremova, doksata, u dosadašnjim etno pohodima veoma su ga radovale i stare fotografije i ručni radovi koji olsikavaju kraj, ali i senzibilitet.

- Zamolim ih da poređaju po nameštaju gostinske sobe ili na tarabu, plot, ko šta ima i da ih fotografišem. Te rukotvorine su zaista pravo bogatstvo, a posebno mi je bio simpatičan vez sa jastuka jedne žene iz sela Vrapče, na kome koncem i ispisa „Kako je ljubav slatka".