Pored pravoslavnih manastira na teritoriji Srbije i Ostroga u Crnoj Gori, Sveta Gora u Grčkoj je omiljeno mesto svih pravoslavnih hodočasnika.
Ono što svima zapada za oko, pored načina na koji žive i Bogu služe monasi, jeste kosturnica manastira u kojoj počivaju lobanje kaluđera. Ono što posebno intrigira sve jeste razlog kako i zbog čega se one uopšte pohranjuju na ovakav način, ali i pitanje šta se radi sa ostatkom tela preminulih monaha.
Vekovima unazad, tela onih koji su došli na Atos da bi ostavili svoj stari život i započeli novi, iskušenički, sahranjuju se na groblju koje je veoma male površine. Prema rečima onih koji su imali prilike da posete manastirsko groblje, ono je veličine tek nekoliko kvadratnih metara. Razlog za to isti već nekoliko stotina godina.
Naime, kada se monah upokoji, njegovo telo se ne kupa, pa ni ne presvlači, a ako je preminuo bez manitije, onda mu se ona oblači. Ovaj obred vrši sveti otac odabran od strane igumana, koji vodi računa da upokojeni preko mantije ima i monaški krst (polistavrionom). Nakon toga, njemu se prekriva lice, a telo se polaže na rasu (spoljašnja mantija sa širokim rukavima) i onda se pristupa procesu ušivanja pokojnika unutar iste. Na kraju, njemu se na grudi polaže ikona Presvete Bogorodice.
Tako spremljeno telo, posle sahrane koja je skromna kao što nalaže manastirski život, polaže se u zemlju, a da bi se sprečilo oštećenje lobanje usled sleganja tla, iznad lica se postavlja mermerna ploča. Pokojnik na taj način provodi u zemlji između 3 i 7 godina.
Nakon što je prošlo najmanje tri godine, skelet upokojenog se vadi iz zemlje. Taj posao pripada mlađim kaluđerima koji skidaju tkaninu sa kostiju koje zatim ispiraju belim vinom i kade ga tamjanom. Lobanje se stavljaju na policu unutar kosturnice, dok se kosti pohranjuju u zajedničku kriptu.
Prema verovanjima koja vladaju na Svetoj Gori, prema mirisu i boji kostiju se može proceniti ko će od njih zaslužiti mesto u rajskom naselju. Naime, ako su kosti žute i mirišu na bosiljak, onda se preminuli smatra pravednikom. Takođe, nije retkost da se na lobanji, sa čeone strane ispiše i ime preminulog monaha, uz podatke o godini smrti. Tako pohranjene kosti i lobanje monaha čekaju vaskrsenje.
Ono što posebno oduševljava jeste činjenica da su svi oni u smrti ravnopravni, a kao dokaz tome, najviše se navode mošti monaha koji je bio baštovan, a koje se čuvaju zasebno, pošto su žute boje.
DANAS SLAVIMO KRSTOVDAN Ako bude oblačno, loše nam se piše, a jedna ptica donosi lepe vesti!
Za razliku od nas, običnih smrtnika koji teže materijalnom bogatstvu, monasi koji su svoj život posvetili iskušenju i služenju Bogu, ne teže skupim sprovodima, preksupim kovčezima, spomenicima, pa i kapelama koji često više liče na stan, nego na mesto u kojem neko počiva. Iako njihove lobanje poslagane na police na prvi pogled deluju morbidno, one nas samo podsećaju da smo u smrti svi ravnopravni, pa i da je sve u zemaljskom životu, prolazno.
BONUS VIDEO: Pitali smo Aleksandra Vučića kada će biti uveden VOJNI ROK i šta piše u u ličnoj poruci od Putina
Komentari (0)