Sva znamenja na to su uputila. Danas, posle svih tih događaja, smatram da je upravo to jedan od osnovnih razloga našeg prelaska u Tumane. Time je upravo počelo oživljavanje svetinje, a zbilo se ovako.
Svega nekoliko dana nakon preseljenja, sa ocem Petrom pošao sam u Požarevac u nabavku. Na ulazu u grad, odjednom u ušima mi odzvoniše reči: „Idi kod vladike i traži da se iskopaju mošti oca Jakova.“ Podelio sam tu pomisao sa njim i odosmo pravo u eparhiju. Vladika je taman izašao sa večernje i sreli smo se na vratima dvora. Posle uzetog blagoslova i pitanja da li smo se preselili, smelo sam zamolio:
„Imamo li blagoslov da otvorimo grob oca Jakova?“. Svi prisutni bili su zatečeni pitanjem. Posle nekoliko trenutaka apsolutne tišine dobili smo potvrdan odgovor i blagoslov. Radosni i ispunjeni duhovnom milinom brzo smo se vratili u Manastir, zaboravivši i kupovinu u koju smo pošli.
Brzo je postignut dogovor. Ujutru, oko 5 časova, sabrali smo se i pristupili otvaranju groba, sa svešću da izvršavamo važno i bogougodno delo. Početak je bio težak. Jedan stari i dva nova ašova su se polomili, što su svi protumačili kao volju Prepodobnog da mu se grob ne dira.
Knjiga „Manastir Tumane, čudo ljubavi Božje“ biće na svim bolje snabdevenim kioscima 8. novembra po simboličnoj ceni od 199 dinara. Narednih dana u „Alo!“ čitajte feljton u kojem će biti predstavljeni delovi knjige.
Sa nekom pobožnom drskošću obratio sam se svetitelju: „Oče Jakove, mi smo dobili blagoslov da izvadimo tvoje svete mošti, ne vadimo ih da bismo narušili tvoj mir, već da te postavimo u crkvu, da svojim moštima, životom i primerom sijaš i nama i vernom narodu.“ Od tog trenutka sve je lako teklo. Osećaj je bio neopisivo lep i delovalo je kao da je čitav Manastir uplovio u neku nezemaljsku duhovnu atmosferu, što je trajalo sve dok mošti nisu oprane i položene u pripremljen kivot, kasno u noć. Kada se stiglo do samih moštiju, bili smo svedoci svete i potresne slike. Otac Jakov ležao je telom u grobu, sa glavom blago nagnutom na levu stranu. Na rebrima i rukama bilo je delova osušenog tkiva. Mirno i spokojno čekao je drugi dolazak Hristov i vaskrsenje iz mrtvih. Najednom, prođe mi misao: „Šta ako se posle sedam decenija grob pomerio i to nisu njegove mošti?“. Umesto reči, sam svetitelj mi je odgovorio čudesnim miomirisom koji se tog trenutka izlio iz groba i ispunio čitavu manastirsku portu, čemu su svi prisutni bili svedoci. Tako su u slavu Božju i radost Crkve i vernoga naroda otkrivene mošti
Svetog Jakova Novog, učenika Svetog vladike Nikolaja. Taj dan, pored dana otkrivanja moštiju Svetog Zosima, bio je najvažniji za šestovekovnu istoriju Manastira. Upravo ti događaji oslikavali su večnost u vremenskom bivstvovanju Tumana.
Komentari (0)