Bila je najteža do sada. Otela te je, zauvek. Istrgla te je iz naših ruku, našeg doma, života. Nemilosrdno, neočekivano, nepovratno te je odnela sa sobom. Neka je prokleta!
Otela nam je mir, ljubav, spokoj, radost... Otela je Bogdanu oca, a meni drugu polovinu, čoveka mog života, moju ljubav. Otela nam je rodni grad, naš dom, slave, rođendane, praznike, šetnje, zagrljaje... otela nam je sreću, život koji smo živeli nas troje.
Ah, prokleta neka je sto puta! Otela nam je priliku da budemo srećna porodica još mnogo godina, onako kako smo želeli i planirali, onako kako smo se dogovorili kada smo se sreli, kada nam se rodio Bogdan, kada smo se borili, ustajali i padali...
Da sam bar znala da je zamolim, da je preklinjem da te ostavi. Da pokušam da je ubedim da greši, da uzima pogrešnog čoveka, najpravednijeg, najčasnijeg, najdivnijeg, najboljeg oca i supruga, brata, prijatelja... Da sam bar mogla da je nekako prevarim da nam ostavi još malo vremena za ljubav, osmehe, za nas troje. Da joj kažem da smo prethodnih godina mnogo patili, mnogo razdvojeni bili, od silnih se borbi umorili... Da je zamolim da nas pusti da samo dišemo zajedno. Nama je uvek tako malo bilo potrebno za sreću.
Ali, ne! Nisu nam dozvolili. Neko je odlučio da prekine jedan život, da zauvek zatvori jedne oči i ugasi osmeh, najlepši na svetu. Neko je odlučio da nas okuje tugom i suzama. Neko je odlučio da nas razdvoji tog prokletog 16. januara 2018.
Eh, da sam bar znala, mili moj, pa da zaključam sva vrata ovog sveta, da uzmem za ruku tebe i Bogdana i odvedem vas bilo gde, što dalje od te zle ruke, da sam mogla da stanem pred njih dok pucaju, da bar podelimo te metke, kao što smo sve delili u životu. Možda bi bio danas s nama. Možda...
Da sam znala, samo da sam znala...
Više ništa nije isto posle tog prokletog 16. januara. Ista je samo ova ljubav. Nju niko ne može da ubije i oskrnavi. Nikada! A pokušavaju. Sada, kada te više nema, otimaju se o tebe kao lešinari o svoj dugočekani plen, koriste šansu koju im nisi dao za života, pokušavaju da promene ono što se promeniti ne može. Hrabri su sada kada tebe nema... Ali, neka ih, opraštam im onako kako si me ti učio, dostojanstveno i s osmehom. Zato si i izabrao mene, a ne njih. Ti i ja znamo, i naš Bogdan, i ove godine koje su za nama. Sve ostalo više nije važno.
A ova, 2018. neka ode već jednom. Znam da ni jedna sledeća ne može da nam vrati to što nam je ona uzela, ali neka ode već jednom. Prokleta bila! Gde god da si, mili moj, znam da želiš isto što i ja u 2019. - da nam Bog dragi čuva ono najvrednije od naše ljubavi, našeg Bogdana. Živiš ti, mili moj, kroz njega, isti je ti.
„Život je kratak, ali se živi u deci. U tome je Tvorac zajamčio nama besmrtnost na zemlji.“
Komentari (0)