Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pružio je na više načina slikovit prikaz Turske koja se okreže od NATO prema rusko-kineskom strateškom partnerstvu, i to prilikom posete kineskom predsedniku Si Đinpingu u Pekingu odmah nakon G20 u Osaki.Grafički
Erdogan je majstor predstavljanja Turske kao krajnje raskrsnice istoka i zapada a izrazio je i veliko interesovanje za pridruživanje Šangajskoj organizaciji za saradnju (SCO), koju predvode Rusija i Kina.
Paralelno, uprkos pretnji sankcijama od strane američkog Kongresa i upozorenja NATO, Erdogan nikada nije odustao od odluke Ankare o kupovini ruskih obrambenih raketnih sistema S-400. Turska je prva zemlja članica NATO-a koja je kupila S-400.
Si je, pozdravljajući Erdogana u Pekingu, naglasio da bi Kina i Turska trebalo da „podrže multilateralni svetski poredak sa Ujedinjenim nacijama u samoj srži, zasnovanom na međunarodnom pravu"
Global Times je ukazao na to da je Erdoganov cilj da konsoliduje kineske investicije u više oblasti u Turskoj, koje su direktno ili indirektno vezane za Pojas i put. Govoreći o izuzetno osetljivom slučaju Ujgura, Erdogan je spretno izvršio piruetu. On je izbegao optužbe iz sopstvenog ministarstva inostranih poslova da se "mučenje i političko ispiranje mozga" praktikuju u ujgurskim logorima i da bi radije komentarisali da Ujguri "žive srećno" u Kini.
„Činjenica je da narodi kineske regije Ksijang žive srećno u razvoju i prosperitetu Kine. Turska ne dozvoljava bilo kojoj osobi da podstiče nesklad u odnosima Turske i Kine", rekao je on
Ovo je još više iznenađujuće s obzirom na to da je i sam Erdogan u protekloj deceniji optužio Peking za genocid. A u čuvenom slučaju iz 2015. godine, na stotine Ujgura koje će biti deportovano sa Tajlanda u Kinu, preseljeno je u Tursku.
Erdogan je napokon shvatio da je novi Svileni put 2.0 digitalna verzija antičkih svilenih puteva čiji su karavani povezivali Srednje kraljevstvo, preko trgovine, sa više islamskih zemalja - od Indonezije do Turske i od Irana do Pakistana.
Rusko-kinesko strateško partnerstvo - direktno uključeno u povezivanje Pojasa i puta sa Evroazijskom ekonomskom unijom i međunarodnim transportnim koridorom sever-jug - uključuje Tursku i Iran kao apsolutno ključna čvorišta za evroazijski proces integracije.
Nova tursko-iransko-katarska geopolitička i ekonomska osa se polako ali sigurno razvija u jugozapadnoj Aziji, i biće sve više povezana sa Rusijom i Kinom.
U vezi sa svojim uspehom pred Kraljem zmaja, Erdogan se sada oseća dovoljno ohrabrenim da ponudi svoje usluge kao posrednik između Teherana i Trampove administracije - uzimajući u obzir predlog koji je uputio japanskom premijeru Šinzu Abeu u G20.
Erdogan ne bi dao tu ponudu da se o njoj ranije nije raspravljalo sa Rusijom i Kinom. A koje su potpisnice sporazuma Iranskog nuklearnog sporazuma, odnosno Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA).
Lako je uočiti da bi Rusija i Kina trebalo Tursku da smatraju savršenim posrednikom: komšijom Irana, poslovičnim mostom između Istoka i Zapada i članicom NATO-a. Turska je svakako mnogo reprezentativnija od EU-3 (Francuska, Velika Britanija, Nemačka).
Tramp izgleda da želi nametanje JCPOA 2, bez Obaminog potpisa. Rusko-kineski savez lako bi mogao odgovoriti na njegov blef, nakon što je raščistio sa Teheranom, nudeći novi pregovarački sto koji uključuje Tursku. Čak i kada bi neefikasna EU-3 opstala, postojala bi prava protivteža u obliku Rusije, Kine i Turske. Od svih ovih važnih poteza u geopolitičkoj šahovskoj tabli, jedan motiv se ističe: evroazijska integracija ne može značajno napredovati bez osporavanja Trampovoj opsesiji sankcijama.
Pročitajte još:
Komentari (0)