Ta devojčica mirnih, krupnih, bezbrižnih očiju, izuzetne harizme, koja se nada lepoj budućnosti, a pred kojom je, sudeći po tome što sam do sada videla od nje, blistava pevačka karijera, peva pesmu o nekom boljem sutra, nekim svetlijim danima, nekim novim klincima koji će biti odrasli ljudi. „Zajedno možemo to da dobro pobedi zlo... Na nama ostaje svet“, peva mala Lena u svojoj pesmi. Da, na mlađima svet ostaje, pitam se, ako nastavimo ovako, kakav ćemo im to svet ostaviti? Kakav primer im dajemo?


Put do uspeha
Put do uspeha posut je laticama ruža, ali i trnjem. Želje se ostvaruju verom, upornošću, snagom... Nikada neće doći dobra vila, niti će vam zlatna ribica ispuniti tri želje. Sva moć ovog sveta je upravo u nama samima. Ne treba gubiti nadu i misliti da su dešavanja u životu tek splet slučajnih okolnosti, ne, sve je to deo jednog veličanstvenog plana i vodi ka istom takvom cilju, ako verujete u sebe.
Vremena su teška. Desetine i desetine ratova trenutno se vode u svetu. U nekim državama traju već decenijama. Novinski naslovi su prepuni loših i tužnih vesti, kao i crnih statistika. Sve veći broj mladih prepušta se porocima. Sve to počne naizgled bezazleno, jedne obične večeri, na jednoj običnoj žurki, kada mlada osoba proba alkohol prvi put u životu. Tada i ne pomisli da će već za nekoliko godina postati alkoholičar, da će joj biti potrebno lečenje. Da ne govorim o drogama i sedativima, sa kojima sve više mladih ljudi dolazi u kontakt u ranom pubertetu, pa i pre završene osnovne škole. Moje odrastanje je bilo teško, detinjstvo sam provela u nemaštini, ali nikad bez ljubavi. Nikad to nisam krila, naprotiv, to potenciram upravo zato jer sam tada sanjala svoj san, koji živim danas. Potenciram to jer mi ništa nije palo s neba niti je došlo preko noći. Trudila sam se da budem uzoran đak, trudila sam se da pomognem svojoj majci u najgorim danima našeg izbeglištva, kada smo živeli u maloj sobi koja je imala zemljani pod.


Majka, moja snaga
Moja majka, moja snaga, nije dozvoljavala da nas to vreme pokosi, već me je učila da idem napred, govoreći meni i bratu da je najbitnije biti pošten čovek, da uveče utoneš u san mirne savesti i da se ujutru budiš sa planom kako da ispuniš novi dan. Istina je da nisam ispunila njenu želju i upišem fakultet, ali je verovala u mene. Majka kao majka, plašila se profesije koju sam odabrala, želela, blagoslovena talentom za pesmu. Tada su svi cenili vrednu i primernu decu. Oni koji su se trudili na sve moguće načine da budu mangupi, kažnjavani su. Danas kao da je postalo u modi to - biti mangup, a uzorni, vredni, talentovani mladi ljudi dobijaju kojekakve epitete. Kao da je postalo sramota raditi na sebi. Otuđili smo se, znate. Ona stara „da komšiji crkne krava“ važi i dalje, ali uz dodatak - „da komšiji ne crkne ruter“... ili „daleko bilo da komšija stavi šifru za vajerles“. Da li ćemo proći pored starijeg komšije koji unosi drva i ponuditi mu pomoć? Kada ste poslednji put odneli u Crveni krst garderobu koju ne nosite, igračke koja su vaša deca odavno prerasla? Kada ste uradili nešto za druge? Da li znate šta vaše dete radi na internetu? „Bleji na Fejsu?“, umesto da je na vazduhu! Znate li na kakve neprikladne sadržaje može naići upravo na tom internetu, opakom virtuelnom svetu koji ga može povući da u realnom životu uradi grozne stvari.


Štrčala sam, pa šta!
Pa otkud sve više depresije među mladima, otkud sve više utrkivanja ko će imati bolje patike, skuplji telefon? Da li jedno dete ima toliku moć nad svojim roditeljima da se odreknu nečega što bi zaista tom detetu pomoglo u životu, što bi ga naučilo da ništa ne pada sa neba, samo i samo „da dete ne štrči od ostale dece“?!
Ja sam štrčala, pa šta?! Nisam išla na ekskurzije jer nismo imali novca. Nisam nosila najmodernije patike jer nismo mogli da ih priuštimo. Nisam kupovala užinu - nosila sam sendič.


Ali eto, ljudi danas rade sve u korist svoje štete. Televizije su pokrenule rijaliti programe ne bi li nekada slavni mogli da povrate bar pet minuta slave, a tu su i anonimni, koji žele takođe svojih pet minuta. Očigledno su se pojedinci nagledali rijalitija u prošlosti, pa pokušavaju da nadmaše neke koji su tu bili davno pre. Taktika im je loša. U udarnim terminima, u programu uživo, tuča žena. Boks! Šamaranje, čupanje kose, gađanje onim što im prvo padne pod ruku, sve to „začinjeno“ takvim psovkama kakve u životu nisam čula. Kažu, predstavljaju narod. E pa, mene ne predstavljaju, kao ni narod koji ja poznajem. Razumem da je to ovom napaćenom narodu postao svojevrstan vid zabave, ali pitam koliko malo fali, pa da zabava koju prikazuju pojedinci spremni za sve zarad honorara izmakne kontroli, da se desi nešto grozno?


Bes je nadvladao. Lebdi nad nama poput onih crnih, gradonosnih oblaka. Samo slogom ih možemo rasterati. Tu nam ne može pomoći niko, ni političari ni bilo ko, koliko mi sami - čovek čoveku.