LOŠINA NEOSTVARENA ŽELJA MAMI SUZE NA LICU Hteo sam da ona vidi da sam neko...

Saša Lošić Loša, večiti dečak sa kapom na glavi, vođa je sarajevskog pop benda „Plavi orkestar“, koji je sada već dalekih osamdesetih svojim pesmama „Suada“, „Bolje biti pijan nego star“ koje su imale prizvuk narodnjaka, panka i roka, ali i zabavne muzike, doživeo ogromnu popularnost širom stare Jugoslavije. Poslednjih godina, Loša je svugde po regionu i piše filmsku i pozorišnu muziku, kao i muziku za TV serije. Tako smo 2008. slušali njegovu muziku u popularnoj seriji „Vratiće se rode“, u kojoj je sarađivao sa Draganom Bjelogrlićem. Prošle nedelje počela je sa emitovanjem dugo najavljivana serija „Žigosani u reketu“, koju je takođe producirao Bjelogrlić. Muziku je potpisao Saša Lošić. Za VIP magazin ovaj sarajevski muzičar, tih i skroman, kakav je oduvek bio, otkriva kako stvara svoju muziku, šta su mu neostvarene želje i kako doživljava Beograd, u koji nikada nije prestajao da dolazi, s vremena na vreme, od osamdesetih, pa sve do danas.

Lošo, koliko si loš ili dobar? Kako si?
- Ne znam koliko sam loš... Loša sam. Vi meni recite... A dobro sam.

Zbog serije „Žigosani u reketu“ dolazili ste u Beograd. Kako vam je ovde kod nas?

- Ne dolazim tako često, ali me ipak ima... Socijalni format Beograda je veoma različit od Sarajeva, Splita i Ljubljane. U Beogradu ljudi neposrednije prilaze, nemaju frku da ti kažu „zdravo, slušam tvoje pesme“ ili „oduvek sam se hteo da se upoznam sa tobom“...

Da li ti se to desilo nedavno?
- Da, da, non-stop. Sada samo više ne postoje autogrami nego selfiji... Fotografisanje. U svakom gradu u koji dođem za nekoliko sati bude bar deset slikanja. Ali to mi ne smeta, ja to volim. Ne iritira me, jer uvek se setim Lenona i njegovog filma „Imagine“ i dela u kojem ga je čekao neki fan ispred njegove bele vile i onda ga je on pozvao na ručak, pa je on ostao i jeo sa muzičarima i sa Joko Ono... I nije mogao da veruje šta mu se desilo... Možete li da zamislite koliko je to njemu značilo... Ima još jedna priča: kad su se „Bitlsi“ (nekako se uvek vraćam na „Bitlse“) vozili Petom avenijom i kada su se fanovi bacali na njihov auto, a obezbeđenje ih pitalo hoće li da to zaustave, neko iz „Bitlsa“ je rekao: „Ne, oni mogu i da razbiju ovaj auto, oni su platili za to.“ Zato uvek pomislim da nikada ne bih bio na ovom mestu da nema ljudi koji vole ono što ja radim javno i zato mi nikada nije teško što mi ljudi prilaze kada me vide.

Od „Suade“, pa sve do danas, do muzike za seriju „Žigosani u reketu“, kako ti se sve čini? Kada pogledaš sve te godine, šta vidiš?
- Ja sam na sarajevskoj likovnoj akademiji studirao industrijski dizajn i ja i moji prijatelji iz umetničke škole smo dizajnirali lik Loše i „Plavog orkestra“. Mi smo koristili određene kemp manire „Idola“ , to je bio koncept. Pošto je to bilo odjednom neuobičajeno popularno, čak su neki novinari to nazivali „poslednjom histerijom na Balkanu“, a nas „Bitlsima iza gvozdene zavese“, što smo bili popularniji, na neki način smo to doživljavali sve više kao naš konceptualni poraz. A taj naš komplikovani javni status ostaje nedefinisan za ljude i danas. Ljudi i dalje ne mogu nigde da me svrstaju. U jednom momentu vide kako radim nekakvu operu po Euripidovom tekstu na starogrčkom, a onda radim muziku za seriju, a onda me vidite kako pravim „Suada“ dens pokrete na sceni.

A gde si ti za sebe?
- Privatno sam vrlo introvertan. Sve to za javnost doživljavam kao određenu vrstu tegobe, koja je u početku bila zavodljiva, bilo mi je drago da se pojavljujem na naslovnim stranama i da postanem neko, da drugi vide da sam neko, da Ona vidi da sam neko... A sada je to jedna vrsta nekog ovakvog otprilike šablona: obučem svoju uniformu i idem da obavim svoj zadatak.

Kakva je muzika za seriju „Žigosani u reketu“, kako bi je opisao?
- To je neo retro, pošto sam ja original iz osamdesetih. Angažovali smo novu scenu koja transvremenski komunicira sa nama i razume osamdesete, koja liči iskrenošću i zvukom na te godine.

Imaš li neostvarenu želju?
- Imam. Voleo bih da živim na ostrvu i da u tom mikrokosmosu rive sedim na klupi i polako gledam kako zemaljski dani teku.

Jesi li izabrao to neko ostrvo?
- Jesam. To će najverovatnije biti Hvar.

Nećeš daleko?
- Neću.

Ko je od političara tvoj drug iz detinjstva?
- Ima ih dosta, već su u političkoj penziji, ali nećemo sad o tome. Ima ih, ima.

PROČITAJTE VESTI KOJE SMO IZDVOJILI ZA VAS - OVDE!

Pratite nas na Instagramu i Facebook-u