Rođen sam 21. jula 1957. godine prošlog veka u Šapcu. Ja sam Hasan Dudić, pevač i kompozitor. Onaj koji je imao i nemao, voleo i bio voljen, verovao na blanko i često se kajao zbog toga. Imam karijeru dugu 50 godina. Pevao sam i pisao hitove sebi i drugima. Prodao sam deset miliona ploča. Moje pesme su ušle u legendu, pevaju ih svake noći u kafićima, kafanama, za neke i ne znaju da sam ih ja napisao. Počeo je svoju priču poznati pevač i kompozitor.
Moj otac je dete palog borca. Deda mi je poginuo 1941. godine u ratu, streljan je u šicari kod Šapca. Bio je u NOB, sa Verom Blagojević je streljan. Moj otac, dva strica i tetka jedini su bili u našoj ulici koji su završili neke škole i zanate, moja baka je zaslužna za to. Tata mi je bio obućar, radio je u preduzeću u Šapcu, bio je dobar i pošten čovek. To su bila teška vremena, šezdesetih godina posle rata...
Imao sam sreću da je moja tetka, majka Šabana Šaulića, dovela moju majku u svoju kuću i tu sam i rođen. Tako da sam ja tu odrastao, sa Šabanom. To je svega nekoliko kuća od naše. Bili smo siromašni, ali nisam oskudevao. Mi deca smo se igrali kauboja i Indijanaca, pravili smo strele, igrali smo klikere. Bio sam uzorno dete, otac mi je bio jako strog. Sećam se jednom, kada je čuo da sam dobio jedinicu u školi i da sam se potukao s nekim, uzeo je obućarski kaiš koji je kao dva prsta debeo... Kada je počeo da me tuče, to pamtim i dan-danas. To je jedini put da me je istukao. Umro je pre 25 godina. Zvao se Mika Dudić. Narod ga je voleo. Bio je osnivač obućarskog preduzeća u Šapcu. Mnogo je pošten i dobar čovek bio i učio me je da takav budem. Ali kakva su vremena bila teška, otišao je 1967. godine u Nemačku, u Minhen, preko biroa da radi kao obućar. Radio je tamo nekoliko godina da bi zaradio i sagradio kuću. Kada je on otišao, ja sam krenuo da se družim s mangupima i lopovima u to vreme.
Kotrljao sam do pre nekoliko godina. Kad kola krenu nizbrdo, ona sama idu. Jedna za drugom dešavale su mi se tužne stvari. Najpre mi je majka umrla, pa sam doživeo stravičnu saobraćajnu nesreću ispred rođene kuće, jedva sam izvukao živu glavu. Povredio sam glavu i zadobio teži potres mozga 2008. Napukla su mi tri pršljena, polomio sam desnu šaku, ugruvao se. Usledilo je bolničko lečenje, ponovo sam učio da govorim. Osam meseci su trajale terapije. Ali živ sam. Za života sam bio više od 20 puta u bolnici, srce mi je oslabilo, ali ne dam se. Sudbina je takva, ona dušu nema. Morao sam da odem u penziju nakon 30 godina staža, iako to nisam želeo. Danas živim od penzije koju sam uplaćivao, ponekad negde nastupam, i od autorskih prava. Sokoj me je krao punih 40 godina. Jednom sam slučajno dobio da su mi od 1980. do 2004. godine uplaćivali 30 posto. Zašto 30 posto kada ja svaku pesmu pre snimanja prijavim? Oni su meni 40 godina samo 30 posto uplaćivali. Šta raditi na mom mestu? Ja sam to krvavo zaradio. A bio sam jedan od najtiražnijih pevača. Da bih na kraju spao da živim od invalidske penzije.
Sa Zlatom je bila sudbinska priča. Sreli smo se na Veliku Gospojinu 1982. na vašaru u Loznici. Sa drugarima sam šetao kada se ispred mene pojavila ona. Neko nas je upoznao i odmah su sevnule varnice. Ona je bila suprotnost svim mojim bivšim - nije bila plava, već crnka. Reč po reč, ispostavilo se da smo se upoznali pre sedam godina, kada je njoj bilo 12. Tada smo u domu kulture kod Grabovca imali koncert Šaban, Miroslav Ilić, Vera Matović i ja. Sedela je sa bratom u prvom redu. Pošto je meni, inače, bila potrebna pevačica, a Zlata je umela da peva, dogovorili smo se o saradnji. U to vreme je bila tiha, ma čovek da je poželi. Svemu sam je naučio, savetovao. Ljubav između nas bila je sve jača i venčali smo se '84. godine. Kumovi su nam bili pokojni Andrija Lakonjić Laki, moj bokserski brat, i Nino Zejić Toni, gitarista.
Najveći deo života proveo sam po ugostiteljskim objektima, od kafane i restorana do hotel,a koji su često bili moj drugi dom. Nekada se šalim pa kažem kako smo Tesla, Jesenjin i ja ceo život proveli u hotelu, a čik kaži bar za prvu dvojicu da nisu znali šta rade. U hotelskoj sobi u hotelu "Slavija" sam pisao svoju knjigu "Život nema reprizu", stvarao sam u njoj. Kada sam došao u Beograd, bio sam maloletan i nisam mogao da živim sam. Jedan muzičar me je odveo u jedan hotel, dao mi sobicu i bio sam tamo od 1972. do 1995. godine. Imao sam raznih stanova dok nisam definitivno odlučio da mi kuća bude hotel. Jednom sam stanovao u centru Beograda, ali mislio sam da ću da izludim. Nikog živog nisam danima sretao, nikog nisam poznavao u celoj zgradi. Ovako, kada sam u hotelu, svi znaju gde sam. Možda je to samo navika, ali ja sam veoma društven čovek. Možda sam jedini na svetu koji ne bi mogao ni sat vremena da provede na pustom ostrvu. Ma kakav je život bez drugih ljudi? A u hotelu ti još srede krevet, imaš da jedeš, ko god ti dođe, tu je hotel. A da odeš da stanuješ negde, gde god da odeš, treba ti taksi, samo ti na to ode duplo više. Ta računica je prava. Kad kažu: "Eto ga, stanuje u hotelu." Hajde ti stanuj u hotelu! A ja sam za to vreme sretao stare drugare koje nisam video po 20 godina, ima svoju draž. Ustanem u "Slaviji", okupam se, odem na doručak, vidim nekoga koga znam. To je moj život. Ovo sad što živim, ovo je pasji život, kao rob. Sada živim u stanu koji sam dobio kao istaknuti umetnik i kao sportski radnik. Živim na Novom Beogradu. Ali dobio sam ga na pet godina i plaćam 200 evra mesečno. Pritom, kada sam se doselio, morao sam da ga adaptiram, sredim.
Moja misija u ovom životu bila je da kao dečak krenem u svet sam i goloruk. Borio sam se, obišao ceo svet... Napisao sam dosta pravih pesama i nadam se da će se pevati i dalje. One se pevaju već skoro 50 godina i nadam se da će se još dugo pevati. Kada god su me svi bili otpisali, ja sam im uvek odgovarao da sam živ. Zlobnici kažu: "Propao je, dvadeset godina ne peva." Oni znaju... Stvorio sam mnoge porodice i svojim kolegama pomogao da imaju kuće. Nadam se da sam ostavio jedan veliki pečat.
Kako je pevač govorio o svojoj bivšoj ženi možete pročitati OVDE.
BONUS VIDEO:
Komentari (1)