Više od šest decenija iskustva, veštine, velikih i malih zanatskih tajni, sabralo se u posao porodice Pančić u beogradskom naselju Resnik.
Kandila, čiraci, kadionice, polijeleji, krstići, anafornike, petohlebnice, krune za venčanja, pribori za mirosanje, krstionice i drugi predmeti od mesinga za crkve, iz njihove radionice stižu do gotovo svake srpske kuće i bogomolje. Dolaze i do domova i hramova naših sunarodnika od Evrope, preko SAD, do Novog Zelanda.
Majstorsko umeće i spretne ruke, "preporučili" su još davne 1956. godine, mladog alatničara Vukašina Pančića, da u Patrijaršiji u Beogradu oformi crkvenu manufakturu. Sve svoje znanje on je preneo sinu Vladimiru, potom i unuku Filipu. Tako su se godine zajedničkog strpljivog rada i poštovanje svih tekovina starog zanata, utkale u ono najvažnije: Pančići su majstori kojima se veruje.
- Sve što izrađujemo i dan-danas radimo pomoću kalupa i alata koje je otac osmislio i napravio - priča Vladimir Pančić.
- Za materijal na kom će pokazati sve čemu je vičan, odabrao je mesing jer je najkvalitetniji i najotporniji. Nepogrešivo "sito vremena" pokazalo je da je bio u pravu. Ljubav prema ovom poslu preneo je na sve ukućane.
Ponosni su Pančići što je njihov Vukašin prvi u Srbiji, posle Drugog svetskog rata, počeo da izrađuje crkvene predmete od mesinga za srpsku Patrijaršiju.
Glas o dobrom majstoru brzo se pročuje, pa ne čudi što je 1956. usledio poziv od upravnika Patrijaršije da u njoj oformi radionicu.
- U njoj je radio kad god je mogao - kaže Vladimir.
- U to vreme komunizma, to je bio put kojim se ređe ide. Ubrzo se saznalo da "radi za crkvu", pa je za 10 godina promenio 12 preduzeća. Kad su mu u radnoj knjižici jednom videli pečat sa krstom komentarisali su, misleći na crkvu, da "radi u firmi koja se gasi". Ali, on nije odustajao. Kada je početkom sedamdesetih, na beogradskoj Čuburi, otvoren Gradić Pejton, prvi zanatski centar u socijalističkoj Jugoslaviji, tata je u njemu otvorio radnju. I neprekidno je radio do smrti.
PONOVO JOJ SE DOGODILA ISTA NESREĆA Ćerka Radeta Šerbedžije hitno operisana!
Potomci su nastavili Vukašinovom utabanom stazom. Uz njih četvoro, zaposleno je još na presama, strugovima i pomoću raznog "sitnog" alata, rade tako da svaki kupac bude zadovoljan, da zamerki nema.
- Koliko god da smo osavremenili proizvodnju, mnogo posla i dalje radimo isključivo ručno - objašnjava Vladimir.
- Da bi se, na primer, jedno zahtevnije kandilo kompletiralo, potrebno je bar pedesetak faza uraditi ručno. Za to su potrebni veština i mnogo strpljenja. Moramo i da dobro ispratimo sve etape zaštite mesinga, bilo da je reč o grebenovanju, pozlati, niklovanju, srebrenju ili patiniranju. Zato i radimo po deset sati dnevno, ali uvek predano i sa mnogo ljubavi. Nadamo se da će tako raditi i naši potomci, jer samo tako valja.
Za svoj rad i doprinos Crkvi, Vukašin, Ivanka i Vladimir Pančić, dobili su mnogobrojna priznanja, ali su im kažu najdraže Gramate koje su dobili od patrijaraha Pavla i Irineja.
- Iz svetih ruku patrijarha Pavla, moj Vukašin je dobio dve, a ja jednu Gramatu - ne skrivajući ponos govori Ivanka Pančić.
- I naš Vladimir je svojim radom zaslužio dve gramate. Jednu je od Njegove svetosti patrijarha Irineja, primio lično, a drugu je za njega primio Filip. Mnogo sam srećna što je moj unuk pre šest godina odlučio da nastavi dedinim i očevim stopama, a nadam se da će jednog dana tako odlučiti i njegovi potomci.
- Kada je otvoren zanatski centar u Jugoslaviji, na Čuburi u Beogradu, na televiziji se emitovala serija "Gradić Pejton" - priča Ivanka Pančić.
- Čim je suprug otvorio radnju, otišla sam da vidim kako sve to izgleda. Bila sam oduševljena, pa sam pred svim zanatlijama uzviknula: "Jao što lepo izgleda, kao gradić Pejton". Potom su zanatlije u šali počele tako da ga zovu, a onda i Beograđani. Ostalo je tako do dan-danas.
PUBLIKA SKOČILA NA SCENU! Lanetu Gutoviću pozlilo usred predstave!
- Oduvek smo želeli da se okušamo u izradi polijeleja, velikih svećnjaka-lustera za crkve - priča Vladimir Pančić.
- Mada je to veliki izazov, uspeli smo, i dosad uradili četiri. Pozlaćen, prečnika dva metra za crkvu u Beloj Palanci, jedan na dva nivoa za bogomolju u Stepanovićevu, potom za Hram Svetih apostola Vartolomeja i Varnave u Rakovici i jedan za patrijaršijsku prodavnicu u Beogradu.
Pogledajte BONUS video:
Jedna je od NAJBOGATIJIH ŽENA sveta, a nekada je umesto haljina nosila džakove za krompir!
Komentari (0)