Osećam hladan znoj oko vrata, ruke mi drhte... Ne mogu da dišem, ne da mi grč u grudima - priseća se Larisa Despotović (43) nepodnošljive situacije kroz koju je prošla mnogo puta u srednjoj školi. U takvim trenucima želela je samo jedno - da pobegne.
- Često sam to i činila - priznaje Beograđanka, koja je posle ozbiljne borbe uspela da izađe na kraj sa teškim poremećajem - socijalnom fobijom.

Ovaj poremećaj obično pogađa ljude koji sebi postavljaju visoke kriterijume. Osim straha od izlaganja pred velikim brojem ljudi, osobe koje pate od ove fobije nerado sklapaju nova poznanstva i uvek očekuju najgori ishod neke situacije. Kao tinejdžerka, Larisa nije znala šta joj se dešava, nadala se, proći će. Imala je strah i od autoriteta, pa joj se dešavalo da ne izađe na ispit koji je spremala mesecima... Zato i nije završila fakultet.

Po pravilu, sve počinje jednom fobijom, a kasnije se udružuje nekoliko različitih strahova. Tako su Larisi prolazile godine. Udaja joj je dala nadu da će joj novi početak promeniti život. I bila je srećna u braku, uživala je u deci, ćerki Irini i sinu Lazaru. Ipak, mučenje se nastavilo. Uz napade panike, počela je da pati od agorafobije. Plašila se da će umreti na ulici.

- Jednom nisam izašla iz kuće dva meseca. Bila sam očajna, ni do prodavnice nisam mogla, grizla me je savest što rođenu decu ne mogu da odvedem do parkića. Mnogi za nas misle da smo kukavice, ali nisu svesni koliko greše. Zamislite da po ceo dan osećate intenzivni strah od smrti - rekla je Larisa.

Iako se činilo da nema izlaza, skupila je hrabrost i obratila se psihijatru.
- Šteta je da nam život tako prođe. Uz lekove koji su mi prepisani sve ređe sam osećala napade panike, a protiv socijalne fobije i agorafobije sam se postepeno borila. Polako sam se izlagala situacijama koje su mi ranije smetale - priča ona.
Larisa je danas samostalna i ispunjena žena. Svakoga dana trudi se da svojim iskustvom pomogne onima koji prolaze kroz sličnu agoniju. Konačno je ponosna na sebe...