Da li ste se ikada zapitali kako je nastao ovaj pribor za jelo?

Na Srednjem istoku su se počele koristiti u 7. vijeku na gozbama na dvorovima, a u široku upotrebu su ušle u 10. vijeku. Te viljuške su najčešće imale dva zupca i pravljene su od bronze.

U Italiju su donesene u 11. veku, ali su u potpunosti zaživele tek u 16. veku. Razlog sporog prihvatanja viljuške je što je Rimokatolička crkva proglasila taj predmet đavoljim.

Svakodnevna upotreba viljuške za vreme jela je savremeni izum, nastao u novijoj istoriji čoveka.

U praistorijsko doba, praistorijski ljudi su upotrebljavali malu račvastu grančicu u koju su zabadali komadiće mesa. Neki naučnici tvrde da je viljuška zapravo izmišljena kada i strela, i da je u početku bila neka vrsta čačkalice kojom se uklanjala hrana između zuba.

Viljuške slične današnjim u početku su upotrebljavane samo za pridržavanje mesa dok se ono seče kao nekakva vrsta kuhinjskog alata. Te prve viljuške su bile dugačke i dvozube, a čovek ih je izrađivao od gvožđa, kostiju ili tvrdog drveta.

Mnogo je vremena prošlo dok viljuške nisu ušle u opštu upotrebu pa se u Francuskoj recimo, sve do 17. veka jelo prstima. 

Na raskošnom dvoru Luja XIV i divnim gozbama koje su se tamo priređivale niko nije upotrebljavao viljuške.

Prema legendi, viljušku je u Italiju donela vizantijska princeza Marija Argiropulina a o tome se pisalo ovako: "Umesto da jede kao sav ostali svet, ona je sekla hranu u sitne komadiće i jela ih pomoću viljuške sa dva zupca".

Pet stotina godina kasnije, u 16. veku, ljudi koji su u Veneciji upotrebljavali viljušku još uvek su opisivani kao da rade nešto nebično.

"U Veneciji se pred svakoga na sto stavlja, pored noža i kašike, i viljuška, kojom se meso pridržava dok se seče, jer ti ljudi smatraju da je nepristojno dodirivati meso rukama".