Ona u razgovoru za “Alo! Sprint” priča o počecima, životu u Japanu i Americi, o tome kako je odbila da radi u Hulivudu…

Da pokušamo da napravimo paralelu, da li je karate u Srbiji i u Japanu kao nebo i zemlja?

- Brojčano smo manji u odnosu na broj onih koji vežbaju, ali u odnosu na broj vežbača i rezultate, ona nije tako drastična. U tom smislu smo im i najbliži, ali u smislu finansija, organizacije, stručnom smislu, razlika je ogromna. Mi uvek jurimo da počnemo sve iz početka, što je generalno sindrom u Srbiji, a Japanci to rade stotinama godina unazad. Kod njih kad se neko smeni, to je samo zbog toga što je taj čovek dao ostavku jer oseća odgovornost. Japanci imaju kolektivni duh i opštu društvenu odgovornost. Naši šampioni odlaze zato što ovde ne mogu da se ostvare. Imamo ženu koja umesto da sada bude trener Srbije, trenira Bugarsku i podigla je njihov karate na neslućeni nivo - počinje priču Tanja Petrović.

Kolika je odgovornost na vama kada vam ljudi povere svoju decu?

- Karate klub "Nipon" slavi 20 godina postojanja i za to vreme arhivirano je preko 6.000 polaznika. To je armija ljudi koja je vezana za vas, ničim drugim, nego poverenjem. Sama ništa ne bih mogla da uradim, ali srećom, ideja se raširila među saradnike, koji dišu kao jedan. Svi su se ostvarili kao ljudi na različitim poljima, ali ostali su ovde i sada svoju decu dovode da vežbaju. Trudimo se da to što radimo bude kavalitetno da ljudi imaju koristi, a to je, na prvom mestu, vaspitanje dece kroz sport.

Ko je konačni pobednik - vi koji ste osvojili sve u karateu, ili karate koji je u potpunosti osvojio vas?

- Nekada se ja i sama pitam da li bih ja bila ovo što jesam i da nisam vežbala karate ili baš jesam ovo što jesam, zato što sam vežbala karate. To pitanje uvek ostaje. Postoji moj život do Japana i posle Japana.

Da li ste zavoleli Japan zbog karatea ili karate zbog Japana?

- Moj otac je napisao “Baladu za Tanju”. To je njegova vizija mog boravaka i osećanja u karateu i Japanu. Opisao je i susret sa japanskim carem, koji se nikada nije desio, ali kada sam postala prvak Japana on je simbolično, kao majstor metafore, napisao tu pesmu. Boraveći u Japanu u doba kada mi je ratnička filozofija i bušido bio jako dominatan, život mi je bio obojen blagošću, toplinom i pravoslavnom filozofijom. Tu je taj sudar Atlanskog okeana i Pacifika. Znate, linija gde se oni sudaraju je ravna i ne mešaju se uopšte, ali se susreću. Pokupite iz dva sveta dobre stvari, onda postanete unikat koji pobeđuje. To je verovatno android Japana i Srbije u meni koji postoji, ali usud svega toga je što ne možete da me svrstate ni ovde, ni onde.

Konačno ćemo 2020. godine gledati karate na Olimpijskim igrama uJapanu. Koliko vam je drago što će neki Srbin ili Srpkinja dobiti mogućnost da uzme medalju?

- To je fantastično. Jako je važno da se srpski karate organizuje i da se napokon pojavi neko iz Srbije u muškoj i ženskoj konkurenciji i u katama i u borbama. Još nemamo rešen stručni kadar, a to je osnovna stvar, pa normalno finansije. Aludiram na kvalitet seniora koje poznajem, konkretno na Prekovićku, Crvrkotu… Sigurno ima još dobrih takmičara koji će dati sve, ali to je samo jedan aspekt, jedna kockica mozaika koji treba da se skupi. Grci kažu - osvojio si olimpijsko zlato, i Bogovi ti zavide. To je kao kada samuraji idu u rat, a oni nemaju jedan rat, nego 300 ratova.

Da li vam je iz ove perspektive žao što niste ostali u Americi da snimate akcione filomove?

- Kada smo Vesko moj drugar i ja bili apsolutini pobednici prvenstva u Americi i pred potpisivanjem ugovora u Holivudu, ja sam rekla: "Vesko, da li smo normalni? Ajde da se vratimo kući, nije mene majka rodila da snimam filmove po Holivudu". Nije mi bilo žao, jer sam se spremala za novo takmičenje.

Da li vi volite film "Karate kid", koliko je taj film uticao da zavolite karate?

- Počela sam da treniram tako što sam iz jedne sale čula krike i videla ljude u belom, pa sam htela da probam. Neki od onih koji dolaze su inspirisali filmovi "Karate kid", koji šalje jako lepu poruku i često ga deci puštamo na seminarima, pa "Kug fu Panda". Dolaze i deca kad se osećaju inferiorno u razredu, zato što ne znaju šta će sa agresijom i roditelji to dobro prepoznaju, pa ih usmere.

Kako ste vi uspevali i da trenirate, osvajate medalje, završite fakultet, udate se, rodite decu?

- Mislim da imam anđela čuvara. Verovatno je nešto debelo zgrešio Bogu, pa ga ovaj poslao kod mene i rekao: “Idi tamo, čuvaj Tanju”. Uporna sam i kod mene je emocijla izazivala inat i jaku energiju, tako da se sve sa anđelom namestilo da ja u trku ka EP ostanem u drugom stanju s Tarom, pa pred ugovorom da treniram Iran i sa planovima da od tog novca otvorim svoju salu, ostanem trudna sa Matejom.

Fascinantno je da se trenirali tokom obe trudnoće?

- Sa Tarom sam držala školu plivanja, dan pred porođaj sam skakala i to je bila borba sa mojim lekarom. On me je na prevaru ostavio u bolnici sa drugim detetom. Rekao mi je: “Dođi samo da izmerimo šećer”, a onda je mom ocu, kada sam došla rekao: “Ona više ne izlazi” i bukvalno me zaključao. Dva i po meseca sam morala tu da sedim, jer su se plašili da ću negde trčeći gore dole krenuti da se porađam. On je bio čovek koji razume sve i omogućavao mi je da malo vežbam po bolnici.

Da li postoji nešto što se sebi zacrtali, a još niste uspeli da ostvarite?

- Volela bih da vidim Australiju i Novi Zeland, da tu prirodu zabeležim u sebi. Moram i da napravim svoj dođo, borilište, mesto gde vi vežabate, gde je energetski centar vašeg borenja, etike, filozofije, razmišljanja i gde ljudi mogu da dođu ako žele i da odatle odu. Dođo predstavlja borilište, a u Japanu, borilište je svetilište, to moram da uradim do kraja života.

Da li ste spremni za ulogu bake?

- Nadam se, i to će biti usput u trku kao i sve. Ali ja ne znam da li će mi ga uopšte dati, zato što sada tvrde da mi neće dati decu, jer su oni bili eksperimentalna deca. Tara je sa sedam dana života visila na vratilu, i onda sam na štoprecici merila koliko iz dana u dan može da izdrži tako.