- Sve je mesecima unazad govorilo da će napad uslediti. A bilo je jasno onog momenta kad je Slobodan Milošević odbio i zabranio prihvatanje Plana Z-4, početkom februara 1995. Hrvati nikada nisu odbili Plan Z-4, iz prostog razloga što je lojalni partner Franje Tuđmana, tadašnji beogradski režim, to uradio umesto njih i širom im otvorio vrata za intervenciju. Recimo, Milošević je Milanu Martiću i Borislavu Mikeliću (tadašnjem predsedniku i premijeru RSK) čak cinično napisao formulaciju kojom će plan odbiti, a glasila je: “Ne odbijamo ga, ali ga ne možemo primiti” - navodi Kovačević. Kaže da je tog 4. avgusta, kada je počela “Oluja”, u komandi vojske RSK zatekao Martića kako razgovara telefonom. Na liniji je bio Brana Crnčević.


- On je pokušao da stupi u vezu sa Miloševićem, koji mu se nije javljao jer je navodno bio na odmoru. Očito da to nije bio prvi pokušaj da sa njim stupi u kontakt tog dana i, kad je video da je beznadežno pokušavati, sasuo je bujicu psovki. To mi je ličilo kao da patrijarh psuje Hrista... Milan Babić je još 30. jula otišao u Beograd, sa namerom da tamo sretne američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta i da preko njega proba zaustaviti napad.

 

Rekao mu je da RSK prihvata plan, ali to nije bilo dovoljno. Galbrajt je obećao da će probati da napad zaustavi, ali se to smatralo malo izvesnim. I napad je izvršen. Mikelić je bio u Beogradu jer je procenio već posle odbijanja plana da on nema šta da radi u Kninu. Martić je bio dovoljan da ispuni naloge Beograda. Tragično ali tačno - navodi Kovačević. Evakuacija civila počela je 4. avgusta.


- Naredbu je potpisao Martić, ali tek oko 17 sati. Doduše, on nije dao naredbu za Vojsku, ali jeste za civile iz dalmatinskog i ličkog dela Krajine. Međutim, izlazak je počeo već ujutro, 4. avgusta, a završen sledećeg dana oko podneva. Moj brat, koji je među poslednjima izašao, kaže da su hrvatske jedinice već oko podneva 5. avgusta bile u centru Knina - navodi on. Kovačević je Knin napustio 4. avgusta oko 21 sat, sa roditeljima i dvadesetak komšija, u kamionu.


- Imao sam samo ono što samo obukao i nešto novca. Pokojni otac je uspeo poneti jedan pršut, koji smo pojeli već negde iznad Drvara. Znao sam kud me put vodi. U Srbiju. Jedino smo tako mogli. Krajina je bila kavez sa samo jednim malim vratima - navodi on.
Kovačević naglašava da je sudbina srpskog stanovništva sa područja Krajine mogla biti drugačija.


- Trebalo je prihvatiti Plan Z-4. Da li bi on bio baš onakav kakvim ga je prezentovao Galbrajt, ne znam, ali bi najvećem broju ljudi u Krajini obezbedio opstanak. Taj plan nije odbio niko u Krajini, nego Milošević preko svojih ljudi – Martića i Mikelića. Krajina je žrtvovana dogovorom gospodara rata – Tuđmana i Miloševića. Imali su dva ratna cilja, podelu BiH i nacionalnu homogenizaciju. Krajina je Miloševiću bila kusur za Republiku Srpsku kojim je častio Tuđmana - naglašava Drago Kovačević.

 

U Kninu prvi put nakon 10 godina od pogroma

- “Oluja” je nesumnjivo zločin etničkog čišćenja i zajednički zločinački poduhvat u kome je glavnu ulogu odigrao Tuđman, a glavni spoznor te uloge bili su Milošević i neki američki oficiri... Prvi put sam otišao u Knin 2005, kad mi je majka umrla. Nije mi ništa bilo zapaljeno, mada mi deo imovine Hrvatska još nije vratila. Nuđeno mi je da prodam, ali to nikada nisam hteo niti bih to danas... Odem i sad tamo. Nisam imao neprijatnosti, mada je tamo sada puno ljudi koje ne poznajem. I kad odem, družim se i sa Hrvatima. Zajedno smo nesrećni zbog svega što se događalo - kaže Kovačević.