Zbunjeno je stajao dok su oko njega sevali blicevi i odavao je utisak da se ne snalazi najbolje u ulozi heroja. Ali samo neki sekund kasnije, promenio je držanje i izgledao je velik kao stena. Mirno je odgovarao na novinarska pitanja i ponavljao da ništa posebno nije uradio.


Objašnjavao je da je takav od prvog dana otkad se susreće sa tim ljudima, a u očima mu se videla iskrenost. Shvatio je kakvu je poruku poslao celom svetu, a to su mir, ljubav i ljudskost. Imao sam čast da ga lično upoznam i razgovaram s njim. Delovao mi je skromno, tiho i povučeno, jednostavan čovek koji zna svoj put. Svestan je bio da ne predstavlja samo sebe, već i svoje kolege, i stalno je isticao da su svi oni isti, plemeniti ljudi. Priznajem da je kod mene probudio nadu za ljude na Balkanu.


Redžepu nije bilo bitno koje je nacije i vere dečak Amir kada ga je podigao i umirio, bilo mu je bitno da nestanu dečje suze i da mu se vrati vera u ljudskost. U tom zadatku je uspeo. Policajac Arifi je svojim postupkom poslao jasnu i jaku sliku iz Srbije. Ovde žive ljudi, bez obzira na to koliko su u prošlosti imali nesuglasica.


Prihvatio je poziv da bude gost redakcije, ali nekom boljom prilikom jer žuri na teren da pomogne, kako kolegama, tako i nesrećnim ljudima koje treba prihvatiti i smestiti. O nagradi koju mu je obećao ministar Stefanović nije želeo da priča, već je razmišljao o novim bombonama i čokoladicama koje treba da podeli deci. Redžep je, jednostavno, svima dao domaći zadatak.