Naša deca su za njih samo kvarno meso!

- Ovo nije sramota šta nam Mađari rade, ovo je tužno i nehumano, jer u nama ne vide ljude, naša deca nisu deca za njih, mi smo samo meso, pokvarena roba koju ne žele u svojoj državi... - Ali Hamii, Sirijac, ništa više ne treba dodati tome, jer odavno nije azilant - tek premrlo telo koje nekud tabana...

Mađari su od ponoći prethodne noći zabravili ulaze u državu. Granični prelaz Horgoš deluje nalik koncentracionom logoru - „Evropska sramota“, baš kako je na jednom od transparenata napisano!

- Ne, nemamo više kud nazad! Napred po cenu života, jer naši, izgleda, Evropi ne vrede mnogo! Štrajkovaćemo i glađu i žeđu dok ne otvore kapije... - Samira, majka troje dece polegale na asflat od umora i lažne nade. Žene obično ne govore, nekud su po strani uvek, ali u borbi za goli život, za izgladnelu i preplašenu decu, za malo, samo malo smiraja negde...

Kroz duple kalemove žice i ogradu tužan prizor države koja je pokazala lice monstruma - policija pod punom opremom, sa suzavcima u rukama, vojska u borbenoj formaciji iza njih. Od čega brane državu - šake nesrećnih i obamrlih?

- Da nije Srbije, ni polovina nas ne bi stigla do ovde! Bog da čuva vaš narod, jedino smo u Srbiji dočekani kao ljudi, jedino se u njoj nismo plašili sopstvene senke... - deca gledaju u majku, u jedino svetlo na kraju njihovog tunela kojem kraja nema...

Grub i zapovednički glas s mađarske strane, na arapskom, bezmalo pretećem: „Nećemo otvoriti kapiju, uzalud se nadate, idite na druge prelaze i pokušajte tamo“ - prevodi nam Samira dok očajnici nasrću na kapiju, molećivo skupljajući šake, kao da će to umilostiviti železno kljuse da se pokrene...

Helikopter lebdi nad granicom, zloslutno. Spusti se dovoljno nisko da bukom zagluši glas mučenika i poplaši decu!
- Ne brinite, sve će biti u redu, ne sme niko da učini ništa proti vas, samo budite mirni, molim vas - policajac, naš, niotkud, jedini u masi, samo što nije klekao pred „mrtvo more“, moleći da ne čine ništa što bi isporvociralo mađarsku stranu da intereveniše, mada na ničijoj zemlji i ne sme, baš kao što i Evropu ne bi smeli da paraju kalemovi bodljikave žice, ali...
Kamioni u nizu pred granicom, oni koji nisu bili te sreće da je prođu na vreme. Pod njihovu senku sabralo se sve što noge više ne drže...

- Od pet jutros sam tu! Bio sam na redu da pređem kad su bez reči zatvorili ovu prokletu kapiju, pa sad ni napred ni nazad! Ne znam šta ću, zaista, ali ćutim, jer šta je moja muka naspram njihove - Goran Talevski, Makedonac, zagledan kroz šoferku ni u šta, jer ovde postoji samo to - ništa!

Nije ovo čak ni ružno lice Evrope, već grimasa, naličje nepatvorenog zla iza maske od žice i železne kapije pakla!
Kako drugačije nazvati ovo gde decu izbeglu od užasa tretiraju kao živi užas, pošast čije malene stope valja zgaziti čizmom, a plač utišati lavežom kidišućih pasa...