Šta misliš kako je meni dok ovo pišem, uzvratila je i porazila me svojim pitanjem.
Nisam mislila o tome, priznajem... Kao što ni većina vas ne misli o tome...
Jer smo postali hladni, otuđeni jedni od drugih, nezainteresovani...
Te stvari se dešavaju i prestrašne su.


Jedna majka koja izgovori da otac nije tukao ćerku, samo je... Ne, ne mogu ni da nastavim rečenicu...


Svakog dana kada to pročitate, da li vam je drago što je to daleko od vas?
E pa nije... Blizu je, bliže nego što mislite.


Tu negde u vašem komšiluku živi poneka zlostavljana majka, ćerka, žena...
Poneke silovane, neke prebijane, maltretirane...


Kada bismo svi mi ponekad podigli glave s mobilnih telefona i tableta, kada bismo pogledali pored koga prolazimo, pored koga živimo, kada bismo samo gledali jedne druge u oči umesto što uporno skrivamo pogled...


Možda bismo videli nečiji strah, opazili nečiji bol. Kada čujemo vrisak iz komšijinog stana, kada čujemo lomljavu i jauke, da ne pojačavamo TV i čekamo da prođe.
Možda se u tom trenutku gasi jedan život, možda je jedan poziv dovoljan da ga spase...


Ne okreći glavu, ne zatvaraj oči, ne spuštaj pogled samo zato što nije u pitanju neko tvoj.