I Ferid je odvajkada bio gost za trpezom u našem domu, za Svetog arhanđela Mihaila, jednako voljen i poštovan kao i ostali za stolom. Ove je godine nazvao da čestita. Neuobičajeno za njega, to bi činio na pragu, a ne telefonom, no…
„Ne znam da li je pametno da dođem…“, gotovo posramljeno i jedva čujno pomenuo je tokom razgovora. Zanemeo sam!


„Zašto to pitaš, brate moj?! Koliko je slava i Bajrama za nama, aman?! Šta te spopalo, bre“, misleći da se šali, isprva, pa potom i pomalo besan na nesuvislo pitanje, odgovorio sam jednako nesuvislo.


„Pa zbog svega ovog što se dešava“, promrmljao je moj dobri Ferid, čovek kog je islam istkao baš onako kako Kuran zapoveda, na jedini način kako se i može tumačiti, bez improvizacija budala i fanatika! Mislio je, naravno, na poviku protiv muslimana zbog strahota koje su „potopile“ Pariz!


„A kakve ti veze imaš s tim?! Kakve čist i suštinski islam ima veze s tim, aman, brate?! Dolazi ili dolazim po tebe“, završili smo razgovor neupitno, i došao je, hvala Bogu! Istini za volju, nema u Srbiji u te histerije, sve mogu da nam spočitaju, ali da smo stihijske nemani - vala ne mogu. Ali opet, ne želim da čovek s kojim sam rastao pomisli da Srbija nije njegova koliko i moja! Kao iskreni nacionalista, ne dozvoljavam da iko primisli šta loše o ljudima koji ništa nisu zgrešili, ako su neki monstrumi učinili veliko zlo! Mrzim generaizaciju - nisu svi muslimani teroristi niti smo svi hrišćani sveci! Ljudi smo, pre i posle svega, a vere nas ne razdvajaju, nego dopunjavaju i uče da se poštujemo i pomažemo!