Žito, sveća, kolač i slava može da se dočeka. Međutim, i ove godine za sto ćemo sesti mi, najbliži. Da, na trenutak ćemo biti zahvalni što smo se u zdravlju i veselju okupili, ali već sutra ćemo razmišljati kako ćemo „zatvoriti“ ispisane čekove i pokriti kreditne kartice. Jer i to malo na trpezi što će se naći, da nas okrepi, košta kao da smo boga oca pojeli i popili. A uistinu, nije tako.

Ko u familiji nema pecaroša, uvideo je da su cene ribe na pijacama skočile. Na ribu dodaj i sveću za koju u crkvama traže i po 500 dinara jer, kako vele, goreće do ponoći, već si iz novčanika potrošio nekoliko hiljadarki. Dodaj vina, crvenog uz kolač i belog, ko voli, da ima da se nazdravi, ode, pa bar još hiljadarka. A gde su orasi za kolače? Ukoliko ste još gurmani, pa volite da sebe bar za slavu častite lignjama, radost za kućni budžet tek počinje. Dok na listu dodate i sokić za dete i kiselu vodu da ručak lakše svarite, slava će polako da vam presedne.

Ali slavimo! Što zbog tradicije, što zbog želje da nam jedan dan u godini bude miran i blagodaran... Ipak, činjenica je da ni taj jedan dan ne možemo provesti mirno, a da ne brinemo kako ćemo sutra. Da li su nam apetiti porasli ili su se buđelari osušili, vreme će pokazati, tek mnogi će i ove godine slavu dočekati skromno, kako i kažu da dolikuje, u krugu najbližih.

Pa nek nam je srećna. Ma koliko bilo teško, na trenutak zaboravite na nedaće i za trpezom se okupite. Neka ovo bude dan koji će približiti porodice i prijatelje. Srce neka vam ispune najlepše želje. I ostanite skromni. Verujem da samo takvi ljudi s pravom smeju da se nadaju boljem sutra.