I najverovatnije, to je ujedno sve što ćemo ikada saznati o tome šta su naše diplomate uopšte tražile u zemlji razorene ratom, iz koje se većina drugih zemalja povukle, kako njihovo osoblje ne bi doživelo tragičnu sudbinu Slađane i Jovice.

Objašnjenje da smo odlučili da zadržimo ambasadu u Libiji jer je i njihova radila dok su nas bombardovali 1999. godine prilično je tanko, i teško da neko može da poveruje u to.

Šta su predstavnici srpske ambasade radili na putu ka Tunisu, išli putem koji je “zatvoren”, da li su oni zaista bili na meti otmičara ili neko drugi, šta se dešavalo u prethodna tri meseca i na kraju ko je odgovoran za nesreću koja ih je zadesila su samo neka od pitanja na koje ćemo teško ikada dobiti odgovor.

Da krenemo redom, preko ambasadora Potežice, ministra spoljnih poslova Ivice Dačića...i na kraju do američke vojske koja je bombardujući ISIS kamp u Sabrati ubila tom prilikom dvoje Srbe.

Što se Vašingtona tiče, “kolateralna šteta” je nešto što se dešava u područijama zahvaćenim ratnim dejstvima, a daleko od toga da su srpski državljani bili jedine slučajne žrtve dejstvovanje američke vojske. Setimo se samo bombardovanja bolnice “Lekara bez granica” u Avganistanu i mnogih drugih slučajeva.

Srbija očigledno ima interesa da “ostane” u Libiji, a gubitak dva ljudska života je užasna ulaznica koju smo platili to prisustvo.
Daj bože da bude i poslednja.