Dok su Hrvati otvoreno kukali da ih je „Vučić razbio”, ljubomora i licemerje bili su jači i od nekih Srba, pa su brže-bolje pokušali da okaljaju gospodstveno srpsko držanje u Zagrebu.

Što bi naš narod rekao: „Ne lezi, vraže”, među prvima se oglasio Boris Tadić, bivši predsednik Srbije. On smelo izjavi da „Vučić nije svestan šta je donela politika izvinjavanja”. Možda bi on, a i još neki iz opozicije, bili najsrećniji da je predsednik Srbije otišao u Zagreb i više puta rekao: „Izvinite”. Još da je i koju suzu pri tom pustio, njihovoj sreći ne bi bilo kraja. Ovako, pošto se Srbija nije „izvinjavala” kao u Tadićevo doba, stvar je propala.

Ja bih samo malo korigovao nekadašnjeg predsednika Srbije i rekao da nikome nije jasno šta je njegovo „ispričavanje” donelo Srbiji.

Možda su ovom „isprikom”, namerno koristim hrvatske reči jer je taj rečnik ovima koji kukaju najlakše razumljiv, postigli to da mnogi u svetu pomisle da će Srbi pristati da im se prišije etiketa genocidnog i zločinačkog naroda? Možda je cilj bio i još jedna tužba iz Zagreba zbog takozvane velikosrpske agresije.

Ne valja, izgleda, kada smo jaki i ponosni. Nije dobro ni kada u Zagrebu jasno kažemo da se nećemo ponižavati i izvinjavati, kao što je loše i kada hoćemo da sedimo samo na svojoj, srpskoj stolici... ne vredi, ne valja, pa to ti je.

Bilo kako bilo, rekao si nam, Borise, da ćemo se gledati u nekom drugom filmu, ali ako je to film sa novim izvinjavanjima i priznavanjem nepostojećih zločina, onda bolje da se nikada ne emituje.