Sva sreća, jer bi takvo rešenje bilo najgore po Srbiju. A do pre samo koju godinu kao da smo priželjkivali da nam ga neko otuda podari, da nad takvim rešenjem možemo večno da jadikujemo i proklinjemo pola sveta. Sve dok za nekih 500 godina takvo rešenje ne preraste u mit, koji ćemo slaviti kao pobedu svoje istorijske ispravnosti i nepokornosti. Ne prisustvujemo, dakle, zakuvavanju još jednog nacionalnog mita, koji bi tako dobro legao na samouništavajuću crtu našeg mentaliteta, večite žrtve koju samo blagi bog čuva od nestanka, vodeći je kroz lavirint istorijskih nepravdi.

Na sreću, srpski nacionalni brod ovih dana plovi po kartama i GPS uređajima, a ne po koridorima usmenog predanja, u kojem vladaju nemani, sirene, nimfe, kiklopi i krakeni. Možda prvi put u istoriji, bar kad je o Kosovu reč. I zato će rešenje biti najbolje koje za Srbiju može. Vučićeva turneja po Turskoj i Rusiji nije počela u Turskoj, niti se završila u Rusiji. Ovo su bile dve izuzetno bitne stanice na putu kojim Srbija traži, možda bi bolje bilo reći proizvodi, kompromis oko Kosova. Koliko je to komplikovano putovanje, možemo samo da naslućujemo i, eventualno, da pokušamo da pratimo.

Za one koji su se ovih dana mrštili na Vučićeve sastanke sa liderima Turske i Rusije, smatrajući da ga susreti u Ankari i Moskvi valjda guraju u konflikt sa Zapadom, evo malog podsetnika. Pre manje od mesec dana, srpski predsednik je imao izuzetno važan razgovor sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Gotovo u isto vreme predsednik Evropskog saveta Donald Tusk je u Beogradu na sastanku sa predsednikom Vučićem izjavio da ne zna većeg Srbina od njega... I baš u to vreme je Vučić rekao da je za trajno rešenje za Kosovo potrebna saglasnost i Evropske unije, i Amerike, ali i Rusije i Turske. Tada je rekao i da je Srbija spremna za kompromis, ali da su za njega potrebne dve strane.

Dakle, Vučićev put u Ankaru, a potom i u Moskvu nisu nikakve iznenadne ekskurzije, niti hirovito okretanje na jednu stranu, kako su zabrinuti "poznavaoci" potrčali da objasne. Jednostavno, Vučić je svoje važne sastanke u Turskoj i Rusiji najavio još tada, usred Berlina, odmah pošto je razgovarao sa kancelarkom Merkel. Ona sigurno nije bila iznenađena njegovim susretima s Erdoganom i Putinom, niti je bio iznenađen bilo ko od lidera na Zapadu. Jednostavno je - Vučić im je to otvoreno rekao, tako se ponaša od samog početka i zato ga dočekuje puno poverenje gde god da putuje. Moguće je da nisu presrećni zbog njegovih susreta, ali nema sumnje da poštuju to što Vučić radi, jer je reč o njegovoj zemlji i njegovom narodu. I oni bi postupili isto da su na njegovom mestu.

Diplomatska turneja srpskog predsednika po Turskoj i Rusiji biće nastavljena iduće nedelje u Sofiji, sa liderima Evropske unije i Zapadnog Balkana, a posle toga, na leto, u Londonu, u manje-više istom sastavu. Sve ove tačke deo su istog puta, teškog, napornog i punog prepreka, ali Srbija ga, zahvaljujući Vučiću, prelazi kilometar po kilometar, sve vreme ponašajući se kao temeljan i ozbiljan pregovarač, koji ne obmanjuje svoje sagovornike, ali ni svoj narod. U tome je razlika koju on pravi u odnosu na sve svoje prethodnike, koji su se ikada bavili Kosovom. Težina Vučićevog zadatka direktno je srazmerna njihovoj neodlučnosti, neodgovornosti i neiskrenosti sa kojima su kobajagi pokušavali da donesu rešenje za naše kapitalno pitanje. Put je teži nego ikada ranije jer Vučić u rukama ima krnje karte koje su ostale na stolu, a koje mu nisu podeljene iz novog špila karata, ravnopravno i po istim pravilima kao drugoj strani. On treba da igra otvoreni poker, znajući da su svi kečevi upravo na toj drugoj strani. Ne u rukama kosovskih političara već u rukama SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske. I kakav rezultat očekivati u toj igri? Ali, upravo obrnuto, Aleksandar Vučić odbija da se kocka. Znajući realnu snagu i uticaj navedenih zemalja (i ostalih koji snažno podržavaju nezavisno Kosovo) odbija da se kocka sa sudbinom svog naroda na Kosovu, odbija da stavi na kocku ponos Srbije, budućnost naroda i zemlje... On je uspeo da na pregovarački sto vrati ono što je već odlučeno pre mnogo godina, a formalno i proglašeno pre 10 godina. Uspeo je da vrati Srbiji kredibilitet kao pregovarača za Kosovo u trenutku kad su već i kosovski Albanci i njihovi mentori i sponzori bili ubeđeni da je taj proces završen i da Srbija tu nema više šta da traži. Od tih istih, najvećih i najrazvijenijih zemalja, sada čujemo da bez Srbije ne može biti trajnog rešenja za Kosovo, a da je Vučić najrespektabilniji i najuticajniji državnik u regionu koji je garant stabilnosti tog istog regiona.

I dok je srpskoj opoziciji važan isključivo uskopartijski interes i to da li će Vučića mrzeti jedinstveno ili u dve ili tri kolone, predsednik Srbije ima težak posao da bezbednost za kosovske Srbe, Srpsku pravoslavnu crkvu, budućnost za Srbiju, bolji život za sve građane... drži u jednoj koloni prioriteta. I na kraju, narod mora da zna da besmislen i neodgovoran predlog za zamrzavanje konflikta na Kosovu (čak i u slučaju kad bi to samo od nas zavisilo) automatski znači i zamrzavanje budućnosti naše zemlje i naše dece. Vučić definitivno radi najteži i najodgovorniji posao u svom životu, i to na neki način određuje njegovu političku sudbinu. On to dobro zna, ali ga hrabrost i odlučnost ne napuštaju. Jer zna da čini pravu stvar za buduće generacije. I zato, kao što je rekao veliki general i državnik De Gol: “Čast onima koji pred sudbinom ne obaraju pogled!”