Upravo je ta harizma konačno dovela Erdogana i Tursku na rub katastrofe u Siriji, nakon devet godina bombastičnih pretnji, sukoba posrednika i direktne vojne intervencije.

Erdogan je sada izolovan na svim stranama, oštro se svađa sa drugim glavnim igračima u sirijskoj krizi. Slanjem dodatnih 7.000 vojnika i vozila u Idlib prošlog meseca kako bi ojačalo postojeće vojne položaje, Turska je ušla u otvoreni rat sa režimom Bašara al-Asada. Napadala je aerodrome i radarska mesta znatno iza „linije fronta“. Proglasila je sve elemente režima legitimnim ciljevima.

Sredinom 2011., kada je počelo Arapsko proleće, Ahmet Davutoglu, tadašnji turski ministar spoljnih poslova, susreo se s Asadom u Damasku i pozvao ga da razgovara o zahtevima. Asad je odbio. Šansa je izgubljena. Kako se Asadova akcija pojačala, Erdogan je stao iza pobunjenika, uključujući islamističke grupe.

Ali ono što se sada dešava na severozapadu Sirije više nije proksi rat. To je direktna konfrontacija dve teško naoružane susedne države. A preti da će Tursku uvući dublje u vojni sukob s Rusijom, Asadovim glavnim saveznikom. Erdoganovi portparoli i provladini mediji nastavljaju da sugerišu da je za sirijski režim kriv debakl prošlog četvrtka, kada su 33 turska vojnika ubijena u napadu na njihov konvoj u Idlibu.

Istina je možda drugačija. Broj umrlih možda je iznosio do 55, prema nekim izvorima. Lokalni izveštaji govore I o 100 mrtvih. Takođe se čini da su većinu smrti prouzrokovali ne sirijski avioni, već ruski napadi.

Erdogan je odbio da krivi Rusiju, a Kremlj je potpuno odbacio odgovornost. Ali niz događaja prošlog četvrtka, koji su započeli turskim napadima na ruske avione koji su leteli iznad južnog Idliba, sugeriše drugačije. Turska vatra, u koju su uključeni prenosivi sistemi protivvazdušne odbrane, takođe je pretila ruskoj strateškoj bazi Hmejmim.

Ogorčeni ruski komandanti izgleda da su povukli crtu nakon nedelja smrtonosnog sparinga. Turski konvoj pogođen je kasno popodne istog dana. U satima koji su usledili, Moskva je povređenim vojnicima kojima je hitno potrebna medicinska pomoć odbila zahtev Ankare da otvori vazdušni prostor Idliba kako bi se omogućila evakuacija, izvestili su mediji.

Da li je Vladimir Putin, predsednik Rusije, imao nameru da nauči Erdogana pameti? Ako je tako, izgleda da je uspeo. Erdogan sada polaže nade u susret licem u lice sa ruskim liderom kako bi se sprečio još sudara u kojima Turska ne može da pobedi. U četvrtak će otputovati u Moskvu u potrazi za primirjem - nakon što je Putin pristao da izdvoji vreme za njega, piše "Gardijan".

Ipak, Putin možda nije raspoložen da se povuče. On možda želi okončanje sirijskog rata, u kojem su ruske snage bile angažovane gotovo pet godina, uz znatne finansijske i ljudske troškove. Želi pobedu za Asada, u Idlibu, poslednjoj provinciji koju drže pobunjenici, i za svoju regionalnu politiku. Želi da proglasi ključni strateški trijumf na zapadu, a posebno na štetu SAD.

Putinova cena za izbacivanje Erdoana može biti potpuno ili delimično povlačenje iz Idliba, ali i sa druge sirijske teritorije pod okupacijom Turske zapadno od Eufrata - i iz severoistočnog regiona pod kontrolom Kurda, na koji je napao prošle jeseni.

Slabost Erdoganove strategije bila je izložena nesposobnošću islamističkih ekstremista koje on podržava u Idlibu da se odupru nedavnom sirijsko-ruskom napretku; i odbijanjem SAD i NATO da mu pomognu na bilo koji smislen način. Turska je apelovala na podršku nakon katastrofe prošle nedelje. Ponuđena je samo ograničena pomoć u nadzoru i razmeni obaveštajnih podataka.

Erdogan još jednom žanje ono što je posejao. Više puta je prezirno kritikovao NATO, SAD i evropske lidere. Kupio je ruski sistem protivvazdušne odbrane zbog snažnih američkih prigovora. Ugrožio je sam sebe.